To (ne mislim na tebe nego na to što si rekao da su istraživali koren pohlepe odnosno straha od nemanja) se onda rešava odlaskom na psihoterapiju, introspekcijom i radom na sebi. Kao što kod blažih oblika anksioznosti, nastalih usled pogrešnih percepcija i uverenja, jedna od metoda prevazilaženja problema je da osoba sebi postavi niz pitanja ''Ok, a zašto'' (bojim se -> ok, čega -> toga i toga -> dobro, zašto, itd...) tako se i ti problemi straha od siromaštva i nemanja rešavaju tako što se rasčlani, racionalizuje i shvati mehanizam, a onda i koren problema.
Ali mnogi danas to ne žele da rade. Kao što imamo prilike da vidimo i po osobama u javnosti. Uništiće sebe radije (duhovno i psihički) samo da se ne suoče sa svojim demonima i mukama i ne priznaju da imaju problem.
A ima i još jedna stvar... tek kad čovek doživi tešku bolest shvati puno značenje one izreke ''zdrav čovek ima 100 želja. Bolestan samo jednu''.
Stoga ne smatram da treba kriviti nekog ko zeli uvek jos, mnogo su dublji razlozi od puke pohlepe. A posebno ne bih takve ljude okarakterisao kao protuve i olose.
Pa znaš kako, i koren seksualnih nasilnika je dublji od puke ''strasti''. I tu ima svakakvih mehanizama i nelečenih trauma, bilo zbog toga što je počinilac sam bio zlostavljan kao mali, bilo zbog frustracije, bilo zbog osvete, mentalne bolesti i još svašta nešto.. Ali dakle i to je mnogo dublje od puke strasti i napaljenosti. Pa ipak, takve ljude društvo kažnjava i prisilno leči ili izoluje- Što i treba. A kad je neko bolesno pohlepan, niko ne postavlja pitanje jel to normalno i jel u redu da takvi upravljaju nečijim životima i sudbinama. Niko ne postavlja pitanje jel normalno da nekome nikad nije dosta para i da svoju sreću dobija od nesreće drugih.
Mislim, ljude koji svesno, namerno i planski rade da se obogate na račun tuđe nesreće mogu da prestanem da zovem ološima i protuvama ali samo ako se svi složimo da počnemo da ih zovemo psihički obolelim osobama.
Pogotovu kada se obogate dovoljno da imaju sasvim lagodan i ispunjen život (kad bi bili zdravi u glavu) a opet nastavljaju da rade na štetu drugih.
Zato pohlepa i jeste bolest zavisnosti, zato što nikad nema kraja. 99% ljudi koji obole od nje izgube mogućnost da kažu ''e ok, sad imam sve što mi treba od materijalnog, sad da se posvetim sam sebi, svojoj sreći i da pustim da i drugi malo dobiju nešto od života''. Nego samo grabe, grabe i grabe jer ne mogu da stanu. Jer zašto imati 400.000 evra ako može 500.000. Zašto imati 37 milijardi ako može 38. I tako do smrti. A onda se posle pred sam kraj mandata ovde jedu što sve to ne mogu da ponesu na onaj svet. E prc.