Kolos :lol:
Интервју: Милош – Бато Милатовић, новинар
За Авалски торањ били и академици и чистачи ципела
Седамдесетогодишњи новинар најављује невиђени спектакл на отварању авалског колоса за чије је поновно подизање он најзаслужнији
Милош – Бата Милатовић
Име Милоша – Бата Милатовића синоним је за обнову Авалског торња. Седамдесетогодишњи новинар, родом из Подгорице, најзаслужнија је особа што се грађевина порушена у НАТО бомбардовању поново издигла над Београдом. Читаоцима „Политике” Милатовић открива да ће на свечаном отварању колоса од 204,5 метара, које ће се највероватније догодити у другој половини марта, бити приређен невиђени спектакл.
– „У игри” су наступ падобранаца и крос уз степенице од подножја до врха торња, а на церемонију ће бити позван цео државни врх. Чека се само 17. март, када ће употребна дозвола, недавно издата, постати правоснажна, и у договору са метеоролошком службом биће уговорен датум отварања – каже Милатовић.
Отварање се одлагало више пута. Зашто?
Чекала се употребна дозвола јер је Влада Србије донела одлуку да се ниједан објекат не може користити пре тог документа. Торањ је морао да прође све контроле и да се отклоне ситне техничке грешке да бисмо били сигурни да је безбедан. Осим тога, логично је да отварање буде по лепом времену како би што већи број посетилаца могао да увелича тај догађај.
Шта вас је навело на идеју да покренете акцију изградње торња?
Хтео сам да се одужим граду који нестварно волим и који ми је све пружио. Све моје пријатеље који су долазили у Београд водио сам на Калемегдан и Авалу да виде стари торањ. Откако сам са 18 година дошао из Подгорице на студије, Србија и њена престоница пружили су ми срдачно гостопримство. Никада нико није зазирао од тога што нисам одавде, баш као што касније, када сам после факултета засновао породицу, мојој супрузи нико није замерио то што је Хрватица из Дубровника. На дан када је торањ срушен, НАТО авиони гађали су и Стражевицу. Од детонација попуцала су стакла на банци у којој је моја жена тада радила. Отишао сам колима по њу. Када смо се враћали, видели смо да на Авали више нема торња. Она је почела да плаче. Рекао сам јој „бруко једна, немој да плачеш”, а једва сам задржао сопствене сузе.
Како је потекла иницијатива за обнову?
Непосредно после бомбардовања, поднео сам предлог тадашњем директору РТС-а. Касније сам исто учинио и са наредним руководиоцима телевизије. Сви су истицали да је идеја одлична, али иницијатива је добила замах када су протокол о сарадњи потписали УНС и РТС. Највећу подршку пружио је директор РТС-а Александар Тијанић.
А ко није?
Било је неразумевања, највише на почетку акције. Уредник једног значајног листа са којим сам био пријатељ рекао ми је да се не заносим. „Шта умишљаш, како те није срамота? Кад ја то нисам успео, како мислиш ти то да урадиш?”, говорио је. Замало смо се посвађали.
Како сте се носили са таквим реаговањима?
Како другачије можете да реагујете кад у нешто уђете срцем, а неко вам се подсмева, осим да прогутате и наставите даље. Уосталом, нисам грлом у јагоде ушао у тај подухват. Анкетирао сам више од 2.500 људи, од чистача ципела на Славији до академика. Сви су се сложили да нам је торањ потребан. Што је више растао,тако је расла и подршка.
Шта је био највећи проблем у току изградње?
Лоше време. Сећам се да ми је Јован, житељ подавалског села, 2009. године рекао да за својих деведесет година није запамтио тако снажну кошаву која је непрестано дувала три месеца. Све друге потешкоће градитељи су успели да отклоне.
Ко је највише помогао у обнови торња?
Дугачак је списак људи који су ме бодрили да истрајем и који су заслужни што торањ поново краси Авалу. Финансијски је помогла и прошла и садашња влада. Али и РТС, УНС, бројни глумци, сликари, књижевници, академици, привредници, спортисти и бивши јапански и норвешки амбасадори, дијаспора... Никако не треба заборавити грађане који су сваког петка чекали Јутарњи програм РТС-а да виде колико је колос порастао и слали поруке и писма подршке...
Многи су сматрали да је корисније градити путеве или мостове, а не обнављати торањ када је и за дигиталну телевизију и за радиодифузију свеједно хоће ли стуб висок 200 метара бити од бетона или челика? Осим туристичке атракције, каква је добит од торња?
Београд и Србија биће поново препознатљиви по Авалском торњу, али су добили и телекомуникациони и радиодифузни објекат. Многи људи који досад нису плаћали РТВ претплату нису то чинили јер нису имали слику. Сада ће тај проблем бити решен. И радијски програм ће се чути много боље у целој Шумадији. Торањ ће користити и полиција, БИА, војска. Биће то, као што каже песник Љубивоје Ршумовић, наш прозор у свет.
Д. Буквић
Д. Мучибабић
http://www.politika.rs/rubrike/Beograd/Za-Avalski-toranj-bili-i-akademici-i-chistachi-cipela.sr.html
Интервју: Милош – Бато Милатовић, новинар
За Авалски торањ били и академици и чистачи ципела
Седамдесетогодишњи новинар најављује невиђени спектакл на отварању авалског колоса за чије је поновно подизање он најзаслужнији
Милош – Бата Милатовић
Име Милоша – Бата Милатовића синоним је за обнову Авалског торња. Седамдесетогодишњи новинар, родом из Подгорице, најзаслужнија је особа што се грађевина порушена у НАТО бомбардовању поново издигла над Београдом. Читаоцима „Политике” Милатовић открива да ће на свечаном отварању колоса од 204,5 метара, које ће се највероватније догодити у другој половини марта, бити приређен невиђени спектакл.
– „У игри” су наступ падобранаца и крос уз степенице од подножја до врха торња, а на церемонију ће бити позван цео државни врх. Чека се само 17. март, када ће употребна дозвола, недавно издата, постати правоснажна, и у договору са метеоролошком службом биће уговорен датум отварања – каже Милатовић.
Отварање се одлагало више пута. Зашто?
Чекала се употребна дозвола јер је Влада Србије донела одлуку да се ниједан објекат не може користити пре тог документа. Торањ је морао да прође све контроле и да се отклоне ситне техничке грешке да бисмо били сигурни да је безбедан. Осим тога, логично је да отварање буде по лепом времену како би што већи број посетилаца могао да увелича тај догађај.
Шта вас је навело на идеју да покренете акцију изградње торња?
Хтео сам да се одужим граду који нестварно волим и који ми је све пружио. Све моје пријатеље који су долазили у Београд водио сам на Калемегдан и Авалу да виде стари торањ. Откако сам са 18 година дошао из Подгорице на студије, Србија и њена престоница пружили су ми срдачно гостопримство. Никада нико није зазирао од тога што нисам одавде, баш као што касније, када сам после факултета засновао породицу, мојој супрузи нико није замерио то што је Хрватица из Дубровника. На дан када је торањ срушен, НАТО авиони гађали су и Стражевицу. Од детонација попуцала су стакла на банци у којој је моја жена тада радила. Отишао сам колима по њу. Када смо се враћали, видели смо да на Авали више нема торња. Она је почела да плаче. Рекао сам јој „бруко једна, немој да плачеш”, а једва сам задржао сопствене сузе.
Како је потекла иницијатива за обнову?
Непосредно после бомбардовања, поднео сам предлог тадашњем директору РТС-а. Касније сам исто учинио и са наредним руководиоцима телевизије. Сви су истицали да је идеја одлична, али иницијатива је добила замах када су протокол о сарадњи потписали УНС и РТС. Највећу подршку пружио је директор РТС-а Александар Тијанић.
А ко није?
Било је неразумевања, највише на почетку акције. Уредник једног значајног листа са којим сам био пријатељ рекао ми је да се не заносим. „Шта умишљаш, како те није срамота? Кад ја то нисам успео, како мислиш ти то да урадиш?”, говорио је. Замало смо се посвађали.
Како сте се носили са таквим реаговањима?
Како другачије можете да реагујете кад у нешто уђете срцем, а неко вам се подсмева, осим да прогутате и наставите даље. Уосталом, нисам грлом у јагоде ушао у тај подухват. Анкетирао сам више од 2.500 људи, од чистача ципела на Славији до академика. Сви су се сложили да нам је торањ потребан. Што је више растао,тако је расла и подршка.
Шта је био највећи проблем у току изградње?
Лоше време. Сећам се да ми је Јован, житељ подавалског села, 2009. године рекао да за својих деведесет година није запамтио тако снажну кошаву која је непрестано дувала три месеца. Све друге потешкоће градитељи су успели да отклоне.
Ко је највише помогао у обнови торња?
Дугачак је списак људи који су ме бодрили да истрајем и који су заслужни што торањ поново краси Авалу. Финансијски је помогла и прошла и садашња влада. Али и РТС, УНС, бројни глумци, сликари, књижевници, академици, привредници, спортисти и бивши јапански и норвешки амбасадори, дијаспора... Никако не треба заборавити грађане који су сваког петка чекали Јутарњи програм РТС-а да виде колико је колос порастао и слали поруке и писма подршке...
Многи су сматрали да је корисније градити путеве или мостове, а не обнављати торањ када је и за дигиталну телевизију и за радиодифузију свеједно хоће ли стуб висок 200 метара бити од бетона или челика? Осим туристичке атракције, каква је добит од торња?
Београд и Србија биће поново препознатљиви по Авалском торњу, али су добили и телекомуникациони и радиодифузни објекат. Многи људи који досад нису плаћали РТВ претплату нису то чинили јер нису имали слику. Сада ће тај проблем бити решен. И радијски програм ће се чути много боље у целој Шумадији. Торањ ће користити и полиција, БИА, војска. Биће то, као што каже песник Љубивоје Ршумовић, наш прозор у свет.
Д. Буквић
Д. Мучибабић
http://www.politika.rs/rubrike/Beograd/Za-Avalski-toranj-bili-i-akademici-i-chistachi-cipela.sr.html