Autobuske stanice u Srbiji

[CEBEP]

Један од проблема и узрока оваквог стања је и то што се већина аутобуских станица не налази у власништву локалних самоуправа већ у власништву превозника.
Многи од њих су пропали, многи спајају крај са крајем и овакво стање што се 90% станица тиче нажалост не чуди.
Занимљив и добар пример је оџачка општина.
Након пропасти Саобраћаја место је остало и без јавног превоза и без станице.
Поверилац је одлучио да земљиште и остатке станице поклони општини уз услов да остане у њеном власништву и служи искључиво за јавни превоз а општина издала у закуп на 20 година новом превознику уз обавезу да је обнови.

Odžaci dobijaju novu autobusku stanicu

Odžaci dobijaju novu autobusku stanicu

www.ekapija.com

Данас изгледа донекле пристојно.

(Фејсбук)

 

[Užice]

Otkako je propao Saobraćaj Odžaci dugi niz godina nije postojala direktna autobuska linija između Beograda i Odžaka, ovo je izgleda sad skoro uvedeno. Kada sam 2021. putovao tamo, morao sam prvo busom do Novog Sada pa na voz. I Rekovac ima samo polaske do svog okružnog centra Jagodine i nešto malo do Kragujevca kojem gravitira cela Šumadija i istočna Raška.

Tutin, Preševo, Bosilegrad, Trgovište, Crna Trava, Doljevac su primeri nekih od udaljenih opštinskih mesta koja nemaju nikakav organizovani prevoz do prestonice, Titel, Žabalj, Bački Petrovac takođe nemaju iako geografski nisu daleko, a nisu toliko ni siromašne samouprave kao svi ovi prethodno nabrojani.

 

[CEBEP]

Оџаци су доста редак пример где је железница бољи избор.
Јањушевић и Ласта до Новог Сада иду преко Бачке Паланке а од Новог Сада до Београда старим путем преко Инђије и Пазове.
Соларис иде на Пивнице, Деспотово и Кулпин.
Железницом је и брже и удобније.
За два села у оџачкој општини, Каравуково и Богојево, железница је практично једини вид јавног превоза и веза и са својом општином и са Новим Садом.
Што се осталих аутобуских станица и јавног превоза генерално у западнобачком округу тиче ствари стоје лоше.
Депопулација, аутомобилизација и криза у којој се Севертранс као једини озбиљан превозник налази већ више од 15 година већину приградских и међуградских линија у округу свела је на 6-8 полазака.
Раднички и школски поласци, минимум повезаности.
Просечна старост возног парка је између 15 и 20 година и није реткост да се и на поласцима за Нови Сад и Београд, вероватно јединој профитабилној линији, нађе 15+ аутобус.

 

[Дошљак]

Ove slike sve više i više urušavaju mit o ekonomski moćnoj Jugoslaviji.

И поред лоше инфраструктуре, ипак је тад услуга превоза путника била тад била приступачнија већем делу популације, што се да видети из броја перона станица бивших аутопревозничких предузећа.

Поражавајуће је то што смо данас, скоро 35 година од нестанка СФРЈ и даље на њеној аутобуској инфраструктури, а по питању самог превоза у још горој ситуацији са слободним тржиштем и приватницима.

 

[CEBEP]

Аутомобилизација и криза у коју су многе транспортне фирме запале деведесетих и двехиљадитих су учинили своје.
Многа мања места која постају још мања, посебно она која нису на магистралним правцима и у непосредној близини већих градова, у скоријој будућности могла би да остану без јавног превоза.
То се већ дешава, доста линија опстаје само захваљујући томе што превоз ученика делом или у потпуности кроз месечне карте финансира локална самоуправа.
Није редак случај ни да веће фирме које имају по пар стотина запослених организују превоз за раднике из околине чиме редовне линије губе путнике.
Или да накнаду за пут исплаћују у новцу.
Уколико двоје путује из једног места у друго на посао и дели трошкове путовање аутомобилом им је често и јефтиније и брже и удобније.
Ове депресивне слике станица су у ствари права слика.
Бојим се да ће бити још горе пре него што буде боље.