Bender Rodriguez
Professional
- Učlanjen(a)
- 12.03.2017.
- Poruke
- 22.376
- Pohvaljen
- 48.216
Koliko god se gnušao navijačkih grupa, moram da kažem da ne žvrljaju samo oni. Zaboravili ste razne STU, FAGS, DJOX i ostale koji nisu bili deo navijačkih hordi, a jesu smarali ceo Beograd od početka 2010ih. Pisali smo i ovde o njima. Kada bi se malo dublje prokopalo po Gugletu, videlo bi se da su to ljudi od po 40ak godina, koji ne pripadaju navijačkim grupama nego prosto imaju psihičkih problema zbog kojih su spremni da mesečno troše više hiljada dinara na sprejeve i dane na tumaranje gradom i ostavljanje svojih imena. Okačio bih slike ali su negde u dubinama Guglovih arhiva.
Naravno da i navijačka '''''kultura''''' promoviše zapišavanje i vandalizam, samo kažem da u srži grafitiranja nije uvek samo potreba da se neko dokaže klubu. To je samo simptom. A glavni uzrok je želja čoveka da ostavi trag na ovom svetu, ali pošto ne ume (ili ne želi) da to radi na konstruktivne načine, on to radi na destruktivan. Ima tu i doza narcizma, ta neka spoznaja da će tvoje ime na vozu obići ceo grad i ljudi će ga videti i kao misliti na tebe. Iako to naravno nema veze s mozgom. Ali u njihovim glavama i ta poneka sekunda pažnje i razmišljanja o njima je vredna svih tih para, vremena, živaca i energije. Pa i opasnosti od sankcija.
Neartikulisane želje da se ostavi trag na svetu, i narcizam, su najčešći motivi za razne vandalizme, pa tako i za grafitiranje. Većina ljudi koji su kao mladi zapišavali ili lomili, posle to prerastu ne zato što se sa 40 godina više boje mardelja ili batina, ili što su ''novi ljudi'' (retko ko se menja na bolje bez mnogo, mnogo bolnog rada i truda, pogotovu posle 20ih). Nego zato što skontaju da je to na nivou deteta koje šara zid. Da je to promašen i kratkotrajan način da ostave svoj trag na svetu. Naravno, postoje i pacijenti koje to drži duže, kao pomenuti STU, FAGS, DJOX... ali eto, ni njih više nema po ulicama zadnjih godina. Što me opet navodi na zaključak da su prerasli to. Ili prosto ostali bez para za bacanje.
Ima i nemali broj studija i intervjua sa grafiterima, gde objašnjavaju kako bukvalno imaju neki neobjašnjivi poriv da ostave svoje ime svuda, kako im je to adikcija. Posle se daljom analizom zaključi da je to u stvari jedna vrsta nezrelosti, jer s jedne strane želiš da ostaviš svoj trag na svetu, al s druge strane ne umeš, i ne želiš da se potrudiš da naučiš bolji način.
Sad, kako lečiti i sprečiti te neartikulisane nalete narcizma i/ili pogrešne želje da se ostavi trag na svet... Pa recimo sport (samo ne fudbal i sve što ima navijačke horde), aktivnosti, hobiji, aktivizmi, honorarni poslovi ili upoznavanje sa mogućim izborima karijere, osećaj pripadnosti nečemu konstruktivnom, osećaj zajednice... Problem je samo što većinu roditelja - i ovde i globalno - danas mrzi da se posvećuje tome previše. Ili prosto nemaju vremena i energije zbog posla i ekonomskog ''blagostanja'' i ''optimizma'' u kome živimo. A RTSovi, Pinkovi, Krepiji i ostala smeća vrte Tužni Vetar, psihopate, narcise, propalitete i seljaniju 24/7. Na primer u slučaju RTSa i mašinerije oko njega, nije prošlo ni 6 meseci otkako je Belivuk uhapšen a već su ga bili ekranizovali i pustili na TVu nedeljom popodne posle ručka.
Naravno da i navijačka '''''kultura''''' promoviše zapišavanje i vandalizam, samo kažem da u srži grafitiranja nije uvek samo potreba da se neko dokaže klubu. To je samo simptom. A glavni uzrok je želja čoveka da ostavi trag na ovom svetu, ali pošto ne ume (ili ne želi) da to radi na konstruktivne načine, on to radi na destruktivan. Ima tu i doza narcizma, ta neka spoznaja da će tvoje ime na vozu obići ceo grad i ljudi će ga videti i kao misliti na tebe. Iako to naravno nema veze s mozgom. Ali u njihovim glavama i ta poneka sekunda pažnje i razmišljanja o njima je vredna svih tih para, vremena, živaca i energije. Pa i opasnosti od sankcija.
Neartikulisane želje da se ostavi trag na svetu, i narcizam, su najčešći motivi za razne vandalizme, pa tako i za grafitiranje. Većina ljudi koji su kao mladi zapišavali ili lomili, posle to prerastu ne zato što se sa 40 godina više boje mardelja ili batina, ili što su ''novi ljudi'' (retko ko se menja na bolje bez mnogo, mnogo bolnog rada i truda, pogotovu posle 20ih). Nego zato što skontaju da je to na nivou deteta koje šara zid. Da je to promašen i kratkotrajan način da ostave svoj trag na svetu. Naravno, postoje i pacijenti koje to drži duže, kao pomenuti STU, FAGS, DJOX... ali eto, ni njih više nema po ulicama zadnjih godina. Što me opet navodi na zaključak da su prerasli to. Ili prosto ostali bez para za bacanje.
Ima i nemali broj studija i intervjua sa grafiterima, gde objašnjavaju kako bukvalno imaju neki neobjašnjivi poriv da ostave svoje ime svuda, kako im je to adikcija. Posle se daljom analizom zaključi da je to u stvari jedna vrsta nezrelosti, jer s jedne strane želiš da ostaviš svoj trag na svetu, al s druge strane ne umeš, i ne želiš da se potrudiš da naučiš bolji način.
Sad, kako lečiti i sprečiti te neartikulisane nalete narcizma i/ili pogrešne želje da se ostavi trag na svet... Pa recimo sport (samo ne fudbal i sve što ima navijačke horde), aktivnosti, hobiji, aktivizmi, honorarni poslovi ili upoznavanje sa mogućim izborima karijere, osećaj pripadnosti nečemu konstruktivnom, osećaj zajednice... Problem je samo što većinu roditelja - i ovde i globalno - danas mrzi da se posvećuje tome previše. Ili prosto nemaju vremena i energije zbog posla i ekonomskog ''blagostanja'' i ''optimizma'' u kome živimo. A RTSovi, Pinkovi, Krepiji i ostala smeća vrte Tužni Vetar, psihopate, narcise, propalitete i seljaniju 24/7. Na primer u slučaju RTSa i mašinerije oko njega, nije prošlo ni 6 meseci otkako je Belivuk uhapšen a već su ga bili ekranizovali i pustili na TVu nedeljom popodne posle ručka.
Poslednja izmena:
