Зовем се Скадарлија, или Скадарска улица, како хоћете. Ја нисам ни булевар, ни авенија, ни магистрала. Ја сам обичан стрми кривудави сокак усред Београда. И то би било све што би вредело рећи о мени да нема моје боемске повести, да нема мојих трошних кровова, расклиматаних столица и распоренога јендека”..., написао је пре тридесетак година Зуко Џумхур, путописац, боем и карикатуриста.
Боемска и романтична Скадарлија из 19. и 20. века сада живи само у песмама, занимљивим причама и сећању времешнијих посетилаца. Душу је изгубила, али ако је веровати граду, Туристичкој организацији Београда, Привредној комори града некадашњи садржаји попут туристичких водича, сувенира, старих заната, продаје цвећа, уметничких радионица требало би да на велика врата уђу и оплемене сокак који пореде са париским Монмартром, прашком Златном улицом, бечким Гринцингом, атинском Плаком.
За десетак дана некадашња боемска четврт добиће кодекс понашања који би требало да успостави правила игре међу угоститељима и власницима локала. Јасна Димитријевић, директорка ТОБ-а, каже да ће нови документ на две стране са 12 тачака бити заправо освежени кодекс уведен 1975. године.
– Предложићемо да све тенде на локалима буду бордо боје, столњаци и прибор за јело исти, а пластичне столице у баштама замењене. Биће прописано радно време, врста музике и количина буке коју ће моћи да трпи пешачка зона. Покушаћемо да се договоримо да се сувенири продају одређеним данима и у одређено време – истакла је Димитријевићева.
Квалитет услуге, конобари у униформама, познавање страних језика, понуда разноврсне хране додатни су захтеви о којима ће да разговарају угоститељи и надлежне институције.
Управници скадарлијских ресторана надају се да ће са кодексом понашања вратити пре свега домаће посетиоце али и дух по коме је била препознатљива пре тридесетак година. Многи су истакли да нешто слично будућем кодексу већ постоји, али да се не поштује.
Скадарлија је за Војислава Везилића из ресторана „Има дана” првенствено била позната по дешавањима на улици, а тек онда по угоститељским објектима. Предлог ће подржати али сматра да је потребно, пре свега, увести аниматоре на калдрми.
– Скадарска улица некада је била променада где је сваки ћошак „причао своју причу”. Потребно је довести уметнике и гатаре, поново отворити сувенирнице, оживети музеје и галерије. Скадарлијом треба, као некад, да овлада староградска музика – истиче Везилић.
Посетиоцима из иностранства, сматра Жељко Ђилас, управник ресторана „Два бела голуба”, овај део града данас је мање привлачан.
– Београд је имао нешто што није смео да изгуби. А када срушите кућу, није баш лако изградити нову – истиче Ђилас.
Наши саговорници незадовољни су што се у новопеченим кафићима дуж Скадарске штрафте пушта страна музика са разгласа, а амбијент потпуно одудара од оног који су красили домаћи специјалитети и живи тамбурашки оркестри, мишљења су да кодекс није важно само донети већ и доследно спроводити.
Љиљана Јакшић, једина је глумица која госте „Два јелена”, „Шешир мој” и „Има дана” увесељава и подсећа на боемску браћу која су некада давно једва састављајући крај с крајем у чудесним кафанама Скадарлије тражила утеху за неостварене љубави, непризната дела, тежак живот и излизано одело. Одушевљена је иницијативом да се уведе ред и поново оживе програми по којима је Скадарлија била надалеко позната.
– Драго ми је да се неко коначно сетио да улепша и удахне бар мало некадашњег боемског духа. Али чистити кућу само зато што долазе гости за Универзијаду, а не потрудити се да привучемо и задржимо у току целе године домаће посетиоце који сада заобилазе Скадарлију није добро – коментарише Јакшићева.
Д. М. – Д. Б.
--------------------------------------------
Вечера уместо носталгије
Увођење кодекса понашања поздравио је и Момо Капор, књижевник, који је, каже, као шегрт Угљеши Богуновићу, Зуки Џумхуру, Лалету Јањићу, Мариу Маскарелиу шездесетих година 20. века помагао у претварању Скадарске улице у најстарију пешачку зону у Београду.
– То је дивна идеја али бојим се и утопија због нашег менталитета који разједа све што дохвати. У Скадарлији је већ одавно уместо носталгије обавезна само вечера. И аутомобили се се вратили у ову четврт – истиче Капор.
У разговору за „Политику” Капор се присетио како су „Три шешира”, „Два јелена”, „Златни бокал” од бифеа, рупе претворени у објекте пријaтног амбијента.
– Зуко је донео три предивне каљeве пећи из Војводине и од њих направио једну која и данас стоји у „Златном бокалу”. Зидови „Два бела голуба” украшени су мојим сликама, а најлепши декор Скадарлије је фонтана Милице Рибникар – каже Капор.
У Скадарлији је Момо Капор живео пет година. Уселивши се у кућу у Скадарској улици, Капору се обратио један стари господин речима „Видим дошли сте да живите у Скадарлији”. Капор му је на то одговорио „Овде се не долази да се живи него да се умре”.
Да је некада овај део града пуним плућима дисао ноћу можда најбоље сведочи анегдота са Зуком Џумхуром и келнером из „Три шешира”. Када је конобар, прича Капор, подсетио Зуку речима „Господине овде је вечера обавезна”, Зуко му је узвратио „Дошао сам на доручак, управо сам се пробудио”.
Д. М.
[објављено: 24/02/2009]
да ли те клетве важе и данас? замислите само када би то заиста било тако, онда имамо у граду на десетине уклетих локација. :shok:
