Има тога у бројним градовима Европе - шарено је и живо, ствара лепшу и веселију атмосферу, и задовољава потребе грађана и туриста за дружењем, храном и куповином. Ради, на пример, и када су продавнице затворене и много значи многима - нарочито туристима - да поједу нешто с ногу, виде и купе локалне и занатске, руком израђене производе, и осете домаћу атмосферу међу обичним људима.
Не сметају ћевапи и пљескавице, напротив, могли би да буду и печени прасићи и јагњад, као што се крчми печени вепар у огромној гужви на невеликој пијаци Бароу у Лондону, или печено прасе на Малом ринеку у Кракову, или кобасице у Бечу ... Гужва, храна, пиће, мириси, музика, празници, дрангулије ... представљају људску потребу свуда, изгледа, и зато све то постоји.
Питање је где се, када и како све то постави; у Лондону је све то стално у Кемден маркету (једном његовом делу, тачније), на пример, или Бароу Маркету (недалеко од Шарда), а не испред Националне галерије на тргу Трафалгар. У Кракову је на Малом ринеку (тргу), а не, одмах поред, на Великом, где су катедрала, споменици, кафићи, ресторани и продавнице.
Неко је добро приметио да је један број кућица лоше распоређен - на пример, оне дуж Кнез Михајлове на раскрсницама с Ђурином и Вуковом улицом, које заг(р)ађују и физички, и визуелно. Сличан сталан пример су тезге са сувенирима на улазу у Калемегдан - треба да их има тамо, али не онако.
У Београду би наш мали Кемден маркет могло да буде Чумићево сокаче, и то преко целе године - са свом могућом понудом хране, домаћих и занатских производа - исто оно што је сада у кућицама на Тргу, само богатије, разноврсније и - стално. Живо и живописно место с разноврсном понудом у које би могло преко целе године да се сврати, и још један мамац за туристе. Па, ко хоће да седне у Скадарлију, иде тамо, а ко хоће да поједе и попије нешто с ногу, уз случајне уличне свираче, гужву и обиље дрангулија и ствари ручне производње, само уђе кроз један од пролаза у то шарено и мирисно царство.
Друго такво место би могла да буде слабо искоришћена половина пијаце Зелени венац, које би радило и увече.
С више туриста, могу се (током празника!) искористити и празан Цветни трг и пуста Славија, тако што би се тематски поделили - на једном месту украсни и одевни предмети, на другом храна, и томе слично. Тако би се туристи раширили из Кнез Михајлове.
И, обавезно би се крчмила прасетина с ражња, уз пиво. Воле то сви, а не треба сметнути с ума да бар половину туриста у Београду чине - домаћи и они из околних држава.
