Prva kućica je bila znak. Kao pečurke posle kiše za prvom nailaze druge, za mesec dana poljana je postala malo naselje. Komunalci se nalaze odjednom pred problemom koji ne znaju kako da reše. Sve kućice su podignute bespravno.
Na ovome mestu treba da se nešto jednoga dana gradi, nešto veliko, i svaka druga gradnja je zabranjena. A pogotovo stihijna, neplanska, ružna. Komunalci odlučuju da ruše malo naselje od dasaka i pleha. Ali ono je sada puno ljudi, žena, dece, oni viču, zahtevaju neka svoja nepostojeća prava, oni plaču, nariču, prete. Zahtevaju da dobiju nove stanove.
Vi niste građani, kažu komunalci. Jesmo, viču divlji građani, jesmo i imamo prava ...
Beograd magično privlači... U temeljima jedne gradnje, koja je bila za izvesno vreme prekinuta, preko noći su se naselili oni koji su odnekuda čuli za taj prostor. Za nedelju dana - sedamdeset i sedam stanovnika. Od njih jedva da neko ima ozbiljno zaposlenje u nekom preduzeću u gradu. Ostali su sezonski radnici koji su nabrzinu doveli svoje porodice i svu pokretnu imovinu.
Ovo je sada naše, kažu oni, ako hoćete da odemo - dajte nam stanove! Komunalci se neprekidno bore. I za raseljavanje bespravno useljenih lica, za vraćanje u mesta odakle su došli, ulažu teške milione. Mora se. Jer svako hoće da postane Beograđanin. I onaj ko može i onaj koji nema nikakve osnove za tako nešto.
