Travnjak između hotela Jugoslavija i solitera na Karađorđevom trgu već dugo je poprište nemilosredne bitke za zemljište koja se vodi između gradskog zelenila i raznih manjih i većih "biznismena" koji obično imaju pomoć i podršku opštine Zemun. Bitka je zato prilično neravnopravna i ja sam još davno očekivao da će se završiti potpunim porazom gradskog zelenila. Međutim, mora im se priznati da su do sada pokazivali neverovatnu upornost i kreativnost u nastojanjima da travnjak ipak nekako sačuvaju.
Klasični potezi koji se protežu decenijama unazad su bili pokušaji da se tu zasadi drveće, pa tako i fizički ovaj potez fiksira kao zeleni pojas, pošto su u Beogradu razni papiri i planovi uglavnom bezvredni. Međutim opština je svako malo upravo na ovom prostoru davala dozvolu raznim cirkusima i zabavljačima, a zelenilo usput nije imalo ni para da redovno zaliva mladice ili da obnavlja ovakvom zabavom degradirane zelene površine, pa je to drveće uvek bivalo ili fizički uništeno ili se osušilo. Tako je u bar dva navrata nestala čitava mala borova šuma.
Druga strana uvek počinje naoko bezazleno. Na ivici trotoara se pojavi neko ko nešto prodaje ili nudi neku sitnu uslugu. Pošto na obali reke ima toliko naroda da svaki takav posao ubrzo postaje veoma uspešan, oni se naravno šire na račun travnjaka. Pojavljuju se mali kiosci, pa onda improvizovani ali veći montažni lokali, a zatim počinju da se ograđuju i relativno veliki prostori zbog ubacivanja elemenata klasičnog zabavnog parka i uslužnih radnji. Kiosk sa hranom prvo dobija baštu, zatim se ona ograđuje, a onda se umesto kioska i improvizovane bašte pojavljuje daleko veći i relativno trajniji objekat. Na kraju ceo ovaj prostor postaje haotični seoski vašar, a travnjak seoska livada na kojoj se samo smenjuju zakupci, dok opština trlja ruke i uzima pare. To sad izgleda otprilike ovako.
Prirodnim procesom postepene eskalacije, tako da promena ne bude previše nagla, objekti postaju sve veći i veći. Tako se na primer tamo već dugo nalazi čitava drvena tvrđava pozamašnih razmera.
Gradsko zelenilo, imajući ogromno iskustvo u takvim procesima, srećom se ne predaje tako lako, pa i dalje uspevaju da smisle ponešto. Naprimer "Park prijateljstva srpskog, arapskog i afričkog naroda", kojim je oteto jedno usko parče zemlje uz pristupnu stazu od semafora do šetališta.
Novije ideje podrazumevaju cvetne bašte oivičene veoma vidljivim ciglama (u donjem delu slike), što iz nekog razloga još uvek funkcioniše prilično dobro, mada "biznismeni" ladno postavljaju objekte svuda oko njih.
Međutim, nedavno je sve ovo prevaziđeno. Neko je rešio da je definitivno prošlo vreme kada se još moglo imati bilo kakvih obzira prema ovom zelenom pojasu. Tako su lepo sada sazidali pravu, klasičnu baraku na sred travnjaka, mada je ona nažalost već prilično u skladu svim ostalim što se tamo nalazi. Ovako nešto nije moglo da se desi bez blagoslova Zemunske opštine, pa me živo zanima ko je tačno dao dozvolu za ovakvu gradnju i iz koje je on partije. Pogledajte kako to izgleda.
Prosto mi nije jasno da ovako otvorena korupcija može da prođe na jednom ovako vidljivom mestu. Baraku i sve ono što ovde odavno postoji niko ne vidi, ili je u pitanju nešto opravdano? Naprimer, možda zaposleni u opštini na posao odlaze helikopterom, pa nikako ne uspevaju da vide ovaj deo svoje nadležnosti, dok su novinari u Zemunu istrebljena vrsta? Postoji li razumnije objašnjenje za haos koji ovde godinama vlada?
