Tri generacije žive u vagonu
Nikola Šević | 23. 09. 2011. - 02:02h | Foto: G. Sivački | Komentara: 9
Ispod mosta Gazela, u centru Beograda, u naselju Bara Venecija, decenijama žive bivši i sadašnji radnici “Železnica Srbije”. Mašinovođe, skretničari, pružni radnici, čuvari pruge, dobili su nužni smeštaj pre više od dve decenije, uz obećanje da će biti stavljeni na stambenu listu. Ono što je svima njima zajedničko jesu kuće na gvozdenim točkovima, odnosno putnički vagoni u kojima obitavaju.
- Znate li kako je teško, kada svake noći usnite sličan san, u kome se život ogleda u normalnim stvarima, u kom imate decu, porodicu, ognjište i pokućstvo... A onda se oznojeni i usplahireni, ubrzanog srčanog pulsa, kao da se nečega bojite, probudite, i shvatite da ležite u sedam kvadrata zarđalog gvožđa, u vagonu čija je lokomotiva odavno napustila ovu stanicu, a vas ostavila kao slepog putnika - priča Goran Manić (55), nekada davno pružni radnik “Železnica Srbije”.
Klimave stepenice vode do dve improvizovane prostorije klasičnog putničkog vagona širine raspona čovečijih ruku. Limeni zidovi punih 28 godina predstavljaju Goranovu svakodnevicu. U drugom delu vagona koji predstavlja kuhinju, nalaze se dve rasklimatane stolice, omanji stočić, frižider, crno-beli televizor, mali zarđali rešo... Sve je to stalo u par kvadrata memle, gvožđa i čelika.
Jelkica Jelić (46), izbeglica iz Bihaća i njegova nevenčana supruga, uljudno nudi rakiju i pristavlja kafu - gorču, jer šećera nema.
- Struja nam dolazi žicama sa krova vagona, a gore je postavljena i antena za TV i radio. Mesečno plaćamo oko 700 dinara, što i nije mnogo, ali se često dešava da struje nema pa počinak dočekamo pod svećom. Imamo i broj kuće a naša adresa je Bulevar vojvode Mišića 10/6 - kaže Goran dok srče kafu iz naprsle šoljice.
Nedaleko odavde dva spojena vagona obrasla visokom travom. Na pragu kuće stoji žena, gleda nas čudno. Kada smo joj rekli da smo novinari odmahuje rukom i objašnjava da u mnogim vagonima žive po tri generacije.
- Bili su i pre vas pa ništa nisu pomogli. Imam dve ćerke. Obe su odlične učenice. Starija studira tehnološki fakultet i jedna je od najboljih studenata. Pogledajte gde žive već dvadeset godina - otvara žena vrata svog doma, ali ne želi da se predstavi, niti da se fotografiše.
Kaže, ćerkama neće biti prijatno ako drugarice saznaju gde žive.
- Komšija u susednom vagonu odselio se odavno. Političari dolaze samo pred izbore i oobećavaju... Kanalizacija, legalizacija, to su nam pričali i na kraju ništa. Pre ili kasnije moraće da nas rasele, mi smo ruglo grada, a prostor Bare rado bi kupio neki biznismen - kaže tužno slučajna sagovornica.
Nedaleko odavde kafana “Železnički klub”. Improvizovani lokal aluminijumske konstrukcije sa nekoliko stolova. Za oko 600 stanovnika Bara Venecije, ona predstavlja jedini izvor društvenog života.
- Ćerke sam ispratio na fakultet pa dođoh da danem dušom. Greota je da ovoliko naroda ovde živi u ovakvim uslovima. Nije svako u vagonima, ali i to što smo izgradili ne predstavlja normalan dom za doba u kojem živimo - priča Zoran Damjanović, pokazujući nam rukom na jednu od kuća u čijem se dvorištu nalazi stub mosta.
- Skoro su radnici stavili skelu oko stuba. Sada baka i unuka, koji žive tu, ne mogu ni da izađu iz kuće - objašnjava Damjanović.