Осам сати одисеје
После мењања возова и стајања на више од 70 станица, уз готово двочасовно чекање у Београду, стиже се из Новог Сада у престоницу јужне пруге Ниш
Нови Сад, Ниш – У 3.50 устао сам као робот, у 4.15 часова, по мрклом мраку, већ сам бауљао као Носферату по сабласно пустој новосадској железничкој станици. Нисам тражио жртву којој бих исисао крв. Тражио сам само карту за Ниш. Благајници на шалтер био сам једнако чудан.
– Сигурни сте да хоћете возом? Ово дуго нисам чула... – признала је љубазна жена. Платио сам 388 динара за карту до Београда...
Овако почиње боратовска комедија, овако креће Лала возом за Ниш. Да из престонице северне, равничар стигне у краљевство јужне пруге, потребне су најмање три ствари: да има живце дебеле као конопце, да има одисејевско стрпљење и да буде неурачунљив.
И све то само да би се Новосађанин у вагону некако докотрљао до браће мераклија. Има ли, земљо Србијо, ишта логичније него да два највећа града, после Београда, буду повезана директном возном линијом?
Можда је то једнако финансијски рационално као и тражити нафту испод Калемегдана, или отворити шопинг-мол у Црној Трави, али је ипак тешко разумљиво.
И кондуктер Атила Есеш се насмејао. Улепшах зору рану овом дивном човеку, пошто сам му уручио карту и представио идеју.
– Нисам овако нешто видео ни чуо више од десет година – рекао је Атила у вагону брзог воза Будимпешта–Београд, који је снажним светлима и урлањем сирене разгрнуо мркли мрак и разнео глуву тишину, улазећи у новосадску железничку станицу. Било је тачно 4.35. Само двоје људи је ушло у воз.
Двадесетседмогодишња Милица Здравковић је кренула за Књажевац. Двадесетчетворогодишњи Стеван Тодоровић, носећи под мишком први том Шолоховљевог „Тихог Дона”, пошао је ка Београду.
У купеу као у аутобусу. Између седишта вире се само стопала безимених путника који су полегали по седиштима. Молим Атилу да ме усмери на прави пут, ка југу.
– Пре бомбардовања 1999. године ишли су међународни возови Будимпешта–Истанбул и Будимпешта–Солун, па су Нови Сад и Ниш били директно повезани. Сада је то право лудило. Овај брзи воз из Будимпеште стиже у Београд око шест часова – наводи ме Атила.
Стеван прекида накратко да чита Шолохова. Његова другарица је пробала да крене возом до Ниша, али се онесвестила код Раковице, па су је враћали свести све до Велике Плане. Милица, мршава црнокоса жена, која обожава возове, у Београду ће се ипак укрцати на аутобус, јер би, у случају да до Ниша стигне возом, на аутобус за Књажевац морала да чека бар четири часа.
Неки минут после шест, брзи воз споро улази у Београд. Стали смо на четири станице. Разданило се, полицајци и сиротиња шетају перонима... Благајница на шалтеру у Београду смеје ми се у лице, када јој откривам да сам у улози имагинарног Лале који воли возове и Ниш.
Преда мном су два избора. Да сачекам до 7.15 и укрцам се у путнички воз за Ниш, онај у ком се онесвестила Стеванова другарица или да причекам, убијајући још нешто од живота, све до 7.50, па да се убацим у међународни брзи воз Београд–Скопље.
Богатији за 100 динара бирају другу опцију, плаћајући 884 динара, јер је воз далеко удобнији и има око 11 станица до Ниша, колико избројах раније са Атилом. Ипак, нисам стрина. Бирам опаснију опцију.
Путнички воз чека на перону 9. Два вагона, вероватно старија од шездесетогодишњег седокосог кондуктера, који је везао косу у реп. Један вагон је немачки, један српски, оба су ужасна, док их заједно вуче локомотива хрватске производње, ка заборављеном југу.
Опет испадам чудак док питам машиновођу путничког воза: који је мудрац правио овакав ред вожње. Тада сазнајем праву истину, тада откривам тајну Седмог печата, тада испијам сву мудрост српских железница.
Могао сам, наиме, да у Новом Саду уђем у путнички воз у 6.10, да не устајем, дакле, рано као зомби приправник, али, авај... Тај воз до Београда стаје на око 15 станица, па се некако докотрља у 7.53, свега три минута пошто крене последња опција за Ниш – брзи воз за Скопље!
Машиновођа ме позива у кабину да заједно бројимо на колико ће се станица зауставити путнички воз Београд–Скопље. Избројасмо тричавих 64 стајалишта до Ниша! Не замерите ако смо се негде забројали, али машиновођа ваљда уме да сабира!
Мени се већ замантало, али улазим у гротло. Тискају се радници железнице у српско-немачкој композицији, који одлазе кућама после крвавог сменског рада на шинама, скретницама или у офуцаним купеима. Карту сам платио 784 динара.
Навијачи Звезде и Партизана овековечили су своје паметне мисли по купеима, махом се у стиховима обраћајући мајкама и сестрама друге стране.
– Овај воз стане чим види неку белу кућу – шали се један од машиновођа, кога путнички воз вози кући. Село Ратари, два сата возом од Београда. И тако, већ 15 година, живи црнокоси весељак, следбеник филозофске мисли Екрема Јеврића: „Кућа, посô, посô кућа!”.
Шетам од купеа до купеа, тражећи некога ко путује за Ниш! Само се железничари тужних судбина и с бесплатним картама враћају кући, најдаље до Лапова.
Једна девојка је, ипак, кренула до краја – до града Ниша. Деветнаестогодишња студенткиња журналистике с Мегатренда Јулијана Добрашиновић желела је да окуси атмосферу, да види стварност изблиза, да удахне живот... И да уштеди неку пару.
– Овако је занимљивије – искрена је.
Пошто ми је пут пресео у путничком возу, пресео сам у брзи за Скопље. У Младеновцу сам га чекао 15 минута и доплатио 100 динара, али вреди сваку пару јер до Ниша има десетак станица. Опет композиција с два вагона, опет путници железничари.
Ходници и купеи су далеко удобнији, али је тоалет место које би обишао и нечастиви с гас маском и боцом кисеоника. Брачни пар из Суботице путује ка Нишу, Београђанка путује за Лебане. Заједно седе у првом разреду. После станице у Јагодини, воз изненада успорава, а жена која се укрцала у Раковици, мудро констатује:
– Ако је ово брзи воз, ја сам Јелена Карлеуша!
После осам сати лалинске одисеје кроз моравску долину, коначно крочих на тло Ниша. Искрцах се у 12.30.
Вратио сам се легендарним „Ниш експресом”. Црвени аутобус с црним, затамњеним стаклима, шибао је аутопутем као друмска авет. У Београд сам стигао за два и по сата. И за 1.335 динара.
Александар Апостоловски
објављено: 04/11/2012
:blah: 
