Ulaganja u "Prokop" i "Europolis" su neproizvodne investicije za koje drzava nema para, a i da ima, oni nece izvuci privredu iz krize
Zeleznicki cvor niti moze da se jede niti da se izveze. Stanovnistvu je u ovom momentu najvaznije da se prehrani, a privredi da izvozi. I zato bi prica o izgradnji zeleznickih cvorova, "Europolisa", telekomunikacionog sistema i slicnog bila smesna da nije tuzna.
Prosecna majska plata u Srbiji bila je samo 511 dinara, a penzionerski cek za maj, koji ce biti isplacen u julu prosecno ce iznositi 269 dinara. U jugoslovenskoj privredi, kako nedavno rece Oskar Fodor, ministar za industriju u Vladi Srbije, nije moguce naci robu vrednu 330 miliona dolara, koliko bi, tvrde, moglo da se proda u okviru "kineskog aranzmana" o uvozu nafte. Slicno je i u poslu zvanom "ruski gas".
Moderna i dobra infrastruktura je, svakako, preduslov za razvoj bilo koje, pa i nase, privrede. Ali, kako kaze Aleksandra Posarac, saradnik Instituta ekonomskih nauka, "bolje bi bilo da osposobe pruge da vozovi po njima mogu da idu brze od 20 kilometara, nego da grade zeleznicke cvorove". No, kad preduzeca nemaju para da plate racune za vodu, struju, telefon, licne dohotke, a o sirovinama iz uvoza da i ne govorimo; kad drzava u budzetu nema novca za penzije, otkup zita i remont elektroprivrednih postrojenja - sta ce im zeleznicki cvorovi, "Europolisi" i slicne fatamorgane? Kad stanovnistvo kuka da mu je hleb skup - sta ce mu telefon? Nesrecni Tomislav Banovic, predsednik Samostalnog sindikata, misli da je telefon, ipak, vazniji. Ili su ga samo u to, sa nekim stanom, automobilom i redovnom platom, ubedili?
Javni radovi, opet
U cisto ekonomskom smislu izgradnja "Prokopa", izlazak Beograda na reku, novosadska i niska zeleznicka petlja i sve ostalo sto lici na ove projekte, predstavlja takozvane neprivredne investicije, koji bi lako mogli da se izjednace sa onim sto je u teoriji poznato kao javni radovi, koje je, u vreme ekonomske krize pocetkom veka izmislio Dzon Majnard Kejnz. Svaki iole bolji student neke ekonomske skole zna da su javni radovi deo budzetske potrosnje.
Ucesce javnih rashoda, u kojima su budzeti samo deo, u raspodeli ovdasnjeg drustvenog proizvoda vec se meri sa 70 - 80 odsto, a predstavnici Medjunarodnog monetarnog fonda su nam, svojevremeno, prigovarali i da je 40 i 50 odsto mnogo. Dakle, kad bi to bio spas za privredu, nasa bi vec uveliko bila spasena. Ali nije.
G. Dragan Tomic, predsednik srpske skupstine i direktor "Jugopetrola", sigurno je u pravu kad kaze da ce "250 miliona dolara ubaceno u privredu znaciti veliku uposlenost ljudi i kapaciteta". No, u ovoj izjavi su pobrkani loncici jer je jugoslovenskoj ekonomiji potrebno da se tih 250 miliona dolara uputi u preduzeca i grane koje mogu efikasno (po svetskim standardima cena, kvaliteta i rokova) da proizvedu robu koja ce imati prodju na svetskoj pijaci. Pa ce se tih 250 miliona dolara, plus profit, lepo vratiti u zemlju, pa ce se onda napraviti veca kolicina tih istih vrsta robe, koje ce opet uz profit izvoziti i tako dalje, sve dok se preduzeca, gradjani i zemlja ne obogate da imaju visak novca posto plate hleb, struju, vodu i telefon. E, onda se grade "Europolisi", cvorovi i slicno. Sada ni psenice ne mozemo da proizvedemo koliko nam treba i koliko bi mogli.
