Većina ljudi kada ističu strahove od AI i robota fokusiraju se na strah od ovako nekog scenarija:
A to je zapravo pogrešno i detinjasto, i odraz kratkovidosti i povodljivosti ljudi da puštaju da im Holivud kreira stavove, a ne da i sami misle i informišu se o nečemu.
Ono čega se treba plašiti u kontekstu AI i robota je ovo:
Sumoran, distopijski svet koji se guši u prenaseljenosti, siromaštvu, zagađenju, nezaposlenosti, beznađu i dekadenciji. I besmislu. Životu bez smisla, cilja i motivacije.
Mogao bih da napišem esej na tu temu i zašto ovo gore preti da postane naša realnost. Ali samo ću kratko reći da mi je žao što ova tačka razvoja AI nije došla jedno 20 godina kasnije, tako da bar provedem veći deo svog životnog i radnog veka mimo tih s..nja ili bar da budem pri kraju kada ona postanu norma svuda.
I ranije sam se čudio onim ljudima koji u moderno doba odluče da batale sve i odu da žive negde daleko i izolovano (najčešće na sever) i najčešće koristeći sredstva i tehnologije iz 80ih, 90ih... i zadržavajući se na tome. Kako vreme odmiče, i kako sve više vidim šta moderni gradovi i urbani život rade ljudima, ali i šta će tek da im urade AI i roboti, sve više kapiram te ljude i sam isto ponekad razmišljam o tome. Da odem u neku Montanu, ili Albertu, ili Aljasku i živim tamo od svog rada i svoje zemlje, pa makar i skromno.
U narednim decenijama će svakako doći do pojave nove vrste modernih Amiša, ljudi koji će odlučiti da bojkotuju ili izbegavaju tehnologije i životne navike, pa i prostore, vezane za AI i moderne robote. Ja sam već tu negde.
Ali to će biti još i mala briga naspram cunamija nezaposlenosti i socio-ekonomskih kriza koje će da se naređaju kako prenaseljenost Zemlje bude rasla, a broj poslova i zaposlenih se smanjivao.
I doći će dan kada će ljudski rod proklinjati Sema Altmana, Ilona Maska i druge narcise i samoproklamovane mesije, koji su posadili seme za AI i time osudili ljude na propast ili bar večnu distopiju iz koje se nikad neće izvući.
