U situacijama u kojima postoji ogroman manipulativni potencijal, kad god se radi o stvarima koje ljudima jesu i treba da budu važne, uvek je korisno prvo jasno izložiti opšte principe i moguće probleme, pa se tek onda opredeljivati o konkretnom predlogu. Inače svako prosto priča šta mu prvo padne na pamet, obično bez analize, jednostavno reagujuću na samo jedan aspekat problema, onaj za koji on misli da je ugrožen od strane nekog drugog.
Šta su zastave?
Državna zastava je pre svega drugog simbol države i predstavlja je. Takođe može da predstavlja neke vrednosti koje su jasno vezane za njen opstanak i uspeh. Naprimer patriotizam ili herojstvo pojedinaca koji su podneli žrtve za neke poželjne kolektivne ciljeve odnosno državnu zajednicu. Takođe, povremeno može biti poruka. Obično u situacijama kad je bitno komunicirati da je potrebno jedinstvo, odnosno da za neki konkretan cilj (ali ne za sve poželjne ciljeve) treba zanemariti razlike i koncentrisati se na ono što nas sve spaja u jedinstven kolektiv - državu.
Šta su moguće zloupotrebe zastava?
U svakom kolektivu postoji inherentni sukob između zajedničkih potreba i individualnih prava, odnosno apsolutne neophodnosti da ljudi budu različiti. Različitosti se dopunjuju, pa zajedno mogu da urade više, i to je čitav razlog zašto je zajednica povezanih ljudi različitih sposobnosti i znanja uvek veća i moćnija od prostog zbira pojedinaca, tj zašto je država uopšte moguća. Ali je isto tako važno poštovati interese drugih, šta znači praviti kompromise sa opštim državnim potrebama, ponekad na račun ličnih. U zdravom društvu postoji ravnoteža između ova dva suprotstavljena zahteva.
Zbog toga je narušavanje ove ravnoteže u vidu preteranog isticanja važnosti žrtvovanja ličnih potreba zbog kolektiva uvek bilo nepogrešivi znak ili velikog siromaštva, ili totalitarnih režima, ili izrazite ideološke represije. Dakle ili krajnje desničarskih pokreta ili prosto raznih vrsta diktatura. U takvim situacijama je neophodno ljudima skrenuti pažnju sa ličnih problema, siromaštva, obespravljenosti i nepravdi, nametnuti im objašnjenje da njihova lična loša situacija nije posledica nesposobnosti ili namerne politike elite na vlasti, nego je privremena i nužna zbog nekog kolektivnog cilja i budućeg blagostanja.
Tamo gde to elita smatra neophodnim, za ovakve svrhe se uvek koriste simboli kolektivnih vrednosti, pa je preterano nametanje zastave jedan od najčešćih, budući da je ona jedna od retkih koja je SVIMA poznata. Dakle nevolja je što svakom turisti i posetiocu neke države preterano prisustvo zastava i drugih simbola, koji previše ističu kolektivne potrebe na račun individualnih prava, nepogrešivi znak ili siromaštva ili represije. Ovo pogotovo važi za razvijena zapadna kapitalistička društva gde ljudi veruju da je primat ličnih sloboda nad kolektivnim potrebama države sama osnova razvoja i prosperiteta, odnosno zapadne, bele, civilizovane i demokratske države kako je oni vide (manje je važna njihova stvarna situacija, tako su vaspitani). Tako da vas oni odmah klasifikuju: ili pripadate njihovom civizacijskom i kulturnom krugu, ili ste neki mračni vijalet trećeg sveta koji je prirodno predodređen samo da bude kolonija, pošto je na delu očigledno pranje mozgova domaće populacije. Čak i kad ne znaju ništa o vama, takav javni spektakl nepogrešivo govori da je to ovde neophodno. Iz bogatih država ljudi ne žele da odlaze, pa tamo takve stvari nisu potrebne u toj meri. Izuzetak je Amerika gde je patriotski kult uz sve moguće simbole veoma izražen, jer je ona nije homogena nacija već slučajni skup profitera iz celog sveta, pa moraju da imaju bar NEŠTO što ih vezuje sem novca.
Ali prava nevolja nastupa kad treba odrediti šta tačno znači "previše zastava" (isuviše veliki broj, prevelike, prenapadne, na svim mestima, itd), pošto je isto tako očigledno da je loše i ako ih ima premalo. Moraju se promovisati i kolektivne vrednosti, a žrtvovanje za državu povremeno jeste neophodno (ako se ona vodi kako treba, pa nije uzaludno).
Mislim da iz definicije državne zastave i opisa njenih funkcija ipak proizilaze osnovne smernice kako bi se ona trebala upotrebljavati i isticati.
Zastava je simbol države, pa mora postojati na svim državnim objektima. Tamo označava pripadnost i namenu objekta. Takođe može biti istaknuta ispred delova drugih objekata druge opšte namene, ako se u delovima obavlja neka državna funkcija ili daje usluga. Može biti na spomenicima i grobljima gde označava ideju za koju se neka osoba borila ili žrtvovala. Za vreme praznika može biti privremeno istaknuta kao poruka koja simboliše državni praznik ili drugu vezu tog praznika sa državom. Na posebno važnim ili simboličnim delovima zemljišta može biti postavljena da ukazuje na njihovu posebnu važnost ako ona ima jasne i direktne veze sa državom. Dakle, sa DRŽAVOM POVEZANA funkcija, oznaka, poruka ili marker pozicije. Pri svemu tome njena upadljivost mora imati neku pravu meru, ni previše ni premalo.
U ostalim situacijama treba izbegavati insistiranje na zastavama jer ona ima i jasnu negativnu konotaciju. Ona je ustvari stalni potsetnik da treba da žrtvujete svoje lične slobode u korist drugih. Ako se na tome preterano insistira (ne samo zastvama, nego inače, u praksi) to je za državu i naciju VEOMA loše, a ne dobro.
A pogtovo je loše ako je upravo sama vlast, a ne narod, ta koja sama najviše šteti interesima države. Onda štetočinska vlast preteranim isticanjem nacionalnih simbola implicitno traži od drugih da se ONI žrtvuju za opšte dobro, iako ona sama to, ne da ne radi, nego je upravo ta vlast najveći problem. Onda su zastave koje ONI postavljaju tražeći dalja odricanja od DRUGIH, umesto da se prvo sami poprave, pa onda ističu zastave, ustvari uvreda. Ne zato što je zastava loša, ili što ljudi nisu patrioti, nešto zato što se ONA istura kao simbol prevare naroda, pa se tako vređa i sama zastava i narod koji je, za razliku od vlasti, zaista ceni. Ukratko zastava je uvek i konkretna poruka, pa nije svjedno šta se njenim isticanjem poručuje, ko to radi, gde i kada. To da zastava ljudima uvek znači istu stvar je čista glupost. Verujete mi da su je oni koji su za nju ginuli u blatu posmatrali SASVIM drugačije od vas, a da je oni koji kopaju po kontejnerima ispod zastave na tajkunskoj kući TAKOĐE gledaju sasvim drugačije od vas. Zastava uz svoje standardno značenje uvek ima i kontekst i nameru onoga ko je koristi, pa je ljudi UVEK tumače u skladu sa tim.
Da zaključim ovu analizu konkretnim predlogom za koji mislim da proizilazi iz svega ovoga. Zastave su potrebne i treba ih postavljati i održavati na svim objektima i mestima gde postoji jasan razlog da budu istaknute zato što tu ima nešto što ima direktne veze sa državom, ali na drugim mestima ne treba insistirati na njima. Ušće Save u Dunav jeste mesto puno simbolike na više nivoa, pa po tom kriterijumu postoji jasno opravdanje da ovde bude državna zastava. Međutim ona ne sme biti predimezionirana kao što se ovde predlaže, ne samo zato što je to kič i oznaka opšte nekulture, nego je i jasno upozorenje svim gostima Beograda da su došli u represivnu državu gde se kroz prevelike dimenzije zastave jasno vidi da bi narod bio krajnje nezadovoljan da mu vlast bukvalno na nos ne nameće patriotske vrednosti gigantskih razmera, što znači da je NEOPHODNO da se u istoj srazmeri veličine i on "žrtvuje" za tobože "opšte" dobro, a ustvari privilegije manjine. Veličina patriotskih simbola jasno ogovori o razmerama potrebe lokalne elite da narod MNOGO više misli o patriotizmu a mnogo manje o svom stomaku. Tamo gde stvari bar idu u dobrom pravcu, to nije neophodno.
Takođe, najveća vrednost Kalemegdanskog vidikovca je lepota i neometanost pogleda, dakle lepota prirode, prostranstvo reke i široki pogled na grad. Ove potpuno jedinstvene vrednosti, koje postoje samo ovde, ne smemo ugroziti gigatskom zastavom koja će biti preterano upadljiva i koja zaklanja ili odvlači pažnju sa tih kvaliteta. Čuvanje vazdušnog prostora za aero mitinge, letenja zmajevima, za modelare, sajmove leteće opreme i sva druga takmičenja koja ga koriste je takođe veoma važno, pošto sličan prostor, koji se vidi i odozgo, nemamo nigde drugde.
Ukratko, treba postaviti zastavu u krug vojne baze, ali da ne bude prevelika. Taman dovoljno velika da se vidi sa Kalemegdana (nešto iznad vrhova drveća), i to je sve. Ovo što se prelaže se ni u kom slučaju ne sme postaviti, pošto će prva sledeća vlast da ga ruši kao simbol repesije (zbog veličine, ne zbog zastave), a to nam zaista nije potrebno, isto kao i podele među nama oko pitanja gde podela najmanje sme da bude.