Рељи плус и од мене.
Осим што траје три месеца краће, бенефит од служења војске у униформи можете извући и из тога што више никада нећете бити у ситуацији да тако темељито упознате свет у коме живите. Сви ми, што свесно, што несвесно, креирамо своје окружење - другови, колеге у школи или на послу, улица у којој станујемо, места на која одлазимо... Једино у војсци тога нема: поред вас је доктор наука, на кревету изнад неписмен човек, пакет с вама дели сељак који већ има двоје деце, у кантини пијуцкате пиво с гастарбајтером који је дошао да "одужи дуг домовини", ноћу између касета пузи човек који је више година свог живота провео у поправним домовима и затворима, него на слободи...
И како оно кажу: "То што сам ја параноик, не значи да ми не раде о глави".
Кад сам био мали, у време СФРЈ, мислио сам "Боже, како то да сам се родио у најлепшој и најбољој земљи на свету и то баш у време када су престали ратови и када је наступила ера мира". До мозга ми није допирало да су рат и крвопролиће одмах ту, иза ћошка. Као и то да најчешће избијање рата не зависи од мојих пацифистичких погледа на свет. Да антагонизам између народа, или унутар једног народа ,повремено толико нарасте, да сва памет нормалних људи није довољна да се рат спречи. Једноставно, савремена цивилизација још увек није досегла ниво који искључује потребу постојања војске.
Државе још увек постоје, њихове границе се не поклапају са етничким границама и нико не може да каже - војска као инструмент одбране је превазиђена. Свака озбиљна држава мора да поседује респектабилне оружане снаге управо у циљу мира (како би десперадосе у суседству, а и даље од њега, одвратила од евентуалних авантуристичких намера). За сваку озбиљну државу је, стога, важно да већина њеног становништва дели схватање да је одбрана право, али и обавеза. Која се може вршити с оружјем у рукама, али и на друге начине.
Иако је професионална војска неопходна, одбрана се не може ослонити само на њу. Тако да се и у оним државама које нам служе за пример широко грађанство на различите начине обучава за евентуални оружани сукоб. Зато и даље код нас већина обичног света одлазак у војску сматра обавезом коју зрео, одговоран човек разуме и прихвата.
tako je onaj tip, liberterijanac sto pise dosta po netu (mislim da je Lew Rockwell) kada su mu zamerili da je previse, mozda cak i anarho-liberalan, i da je drzava i njena regulacija ipak potrebna bar za neke stvari, rekao "all we need to do is to accept the principle of non-violence" i da se svi postujemo, i sve ce biti ok. Mislim, lepo to zvuci, ali nije realno 
