Nažalost, nema ni od Munje ništa. Svojevremeno na Partneru 2007, pričao sam sa jednim od njenih konstruktora, Goranom Jankovićem iz VTI-ja. Jako kul čovek (da ne kažem batica
), videlo se da ima mnogo entuzijazma za to što radi i da se oduševi kad vidi ''obične ljude'' kako se interesuju za takvu tehniku. Nažalost, ma koliko on tada bio pun elana i argumenata, još tada sam video da je slaba vajda da će to ikad prerasti u nešto više od prototipa.
Izrada Munji zahteva seckanje i jake modifikacije T-55ica, a to košta mnogo vremena i para. Uz pregršt svežije-napravljenih inženjerskih vozila (na bazama T-72 i M-84, a ovog prvog bar ima kolko hoćeš po svetu) potrebe za takvim konverzijama su zanemarljive. A to je dakle bilo pre skoro 15 godina. U međuvremenu, svetsko ''tržište'' je postalo punije za još XY T-72ki, T-80 i T-84, koji se mogu pazariti za male pare a u osnovnim varijantama su daleko efikasniji od T-55ica.
Naravno da je moguće modernizovati i ojačati T-55, što je između ostalog i rađeno u okviru projekta T-55H. Ali kratko i jasno, sve je to pravljenje devojke od babe. I rađeno čisto kao studija, kao mogućnost. Uz jasnu svesnost da su šanse za to jako male, iz godine u godinu.
Ono što svakako stoji jeste da T-55ice čak i u ovim osnovnim varijantama i dalje mogu da budu vredne kao sredstva podrške pešadiji, prvenstveno u protiv-terorističkim dejstvima. Ili kao utvrđenja, što se
radilo sa Džeksonima od 98 pa sve i do 2001. Za tu potrebu, ovih 100 komada koji su predviđeni za remont i rezervu, sasvim su dovoljni.
Mnogi ljudi danas ne uspevaju da razumeju da, kao što se za ovih 70 godina promenio koncept dizajniranja, korišćenja, održavanja, pa i povlačenja kućnih aparata, automobila, uređaja... tako se donekle promenio u vojnom smislu. Ne u toj meri, ali sledi isti princip. Manje se danas ide na megalomanska budženja starog, ''kvantitet umesto kvalitet'' pristup, opštenarodne doktrine odbrane i slično. Toga je sve manje i manje. Sve više stvari se ili od starta pravi tako da budu kolko tolko modularne i/ili dizajnirane za dug servisni vek, ili se prave da se istroše i recikliraju (oklopni transporteri i vozila).
Argument u korist čuvanja svega koji često čujem je ''pa eno i u Donbasu vade stare T-34ke, IS, T-55ice, T-64ke... i uveliko ih koriste u ratu.'' Jeste, vade ih, budže i koriste. Ali to su zemlje bivšeg SSSRa, koji je imao 10ak fabrika tenkova, još toliko remontnih zavoda, i na svom kraju oko 60.000 tenkova, što u upotrebi, što u rezervi. I kad su naslednici dobili svako po par hiljada komada, lako im je da se snalaze za delove i mod. pakete. Skinu s jednog, stave na drugi. A ko će Srbiji da daje delove za T-55, pa čak i za T-72 i M-84? Niko. Mora da ih plaća ili da naručuje izradu. A to košta. Mnogo.
I opet ostaje pomenuti problem ljudstva. Vojska već i sada ima problem da opsluži postojeće M-84ke i obezbedi im vozače. A tek treba da nađe za T-55ice. Jednostavno, vremena se menjaju. I sa njima i vojne potrebe i doktrine. Nije sve više u kvantitetu.