[url=http://beobuild.rs/forum/viewtopic.php?p=518829#p518829:1bv53hez je napisao(la):
dragan » 22 Feb 2018 01:23 pm[/url]":1bv53hez]Na toj često postavljanoj karti u donjem desnom uglu piše "radna karta" 2002g.
Tamo je sve što tada nije imalo drugu namenu označeno kao "zaštićena zona".
Hajde ne budi neozbiljan. Neće biti da su se baš bavili traženjem i farbanjem svih površina koje "nemaju drugu namenu".
To je bio veoma ozbiljan, višefazni i višegodišnji multidisciplinarni projekat eko atlasa Beograda. I na karti ne piše radna karta. Čak i danas tu možemo pronaći čitavo more podataka o kojima kasnije vlasti uopšte nisu bile voljne pričati. Ovde je link na osnovnu stranicu
http://www.zdravlje.org.rs/ekoatlas/indexs.html
A ta mapa je ovde (dva hijerahijski povezana menija su levo, oba su važna):
http://www.zdravlje.org.rs/ekoatlas/02.htm
Trenutno u Makišu rade dve fabrike, a one su dovoljne i za veći broj korisnika
pored toga što su gubici na mreži oko 30%, koja mora da se remontuje i TO je
problem jer nema dovoljno novca radi niske cene vode za piće, a ne nešto drugo.
Ako jednog dana bude potrebno, biće izgradjena i treća (planirana) fabrika vode.
Hajde razmisli malo. Zašto bi bilo koji gradovi sa velikom rekom uopšte pravili reni bunare ako mogu prosto da u reku polože usisnu cev? Ovakvi bunari su veoma skupi, tajkunima i političarima zauzimaju građevinski prostor, i još čine čitavu široko raširenu mrežu povezanu posebnim cevodima i pumpama za sirovu vodu. Samo OBNOVA jednog bunara nas košta po 100 miliona dinara. Ko je dakle u svetu lud da baca ogromne pare na njih ako već ima reku? A ipak to rade. Tako da se oni očigledno na razne načine veoma ISPLATE uprkos svojoj ceni. Pa nije baš da možemo prosto da napravimo novu fabriku i uzmemo još vode iz reke kad god nam zatreba.
Da spomenem par stvari o kojima se vodi računa.
Snabdevanje vodom milionskog grada je tako strateški, ekonomski i bezbednosno važno pitranje da se tu NIŠTA ne prepušta slučaju. Ni najmanji rizik, ako se on ikako može izbeći, nije dopušten. Shvataš li da se grad prosto mora kompletan ISELITI ako neko ne baš dugačko vreme nema vode iz BILO KOG razloga. Znači ladno da premestiš jedno 2.000.000 ljudi, ili da ih snabdevaš vodom u gradu u dovoljnim količinima, što je logistički praktično nemoguće. Sem nekog jedva zamislivog hemijskog rata nema skoro ničega što može imati ima ovako užasne i sveobuhvatne posledice koje ne štede NIKOGA. Bez vode se ne može ni krako vreme.
Zbog toga se ide na što veću redundantnost, višak kapaciteta i smanjenje rizika gde god je to moguće. To znači da ima više različitih vrsta sirove vode od kojih se pravi pitka voda, da su njeni izvori na različitim i udaljenim mestima, da ima više fabrika za preradu vode na fizički udaljenim mestima, da te fabrike koriste različitu tehnologiju za prečišćavanje, itd. Sve ovo omogućuje da se eventualna pojava problema na nekom mestu u lancu proizvodnje ne pojavi i na drugom mestu. Na primer: Ako nestane neke hemikalije za pročišćavanje, druga fabrika koristi nešto drugo ili bar ima više zaliha. Ako se jedna pokvari, radi druga. Ako se u ratu sruši most koji nosu glavnu cev, neka fabrika vode postoji i na drugoj obali reke. Ako privremena hemijska havarija ili ekološka katastrofa bilo gde u slivu privremeno zagadi vode reke koju koristimo, proizvodnja se prebacuje samo na podzemne vode koje će dugo ostati čiste i nezagađene, dok se rečna voda privremeno isključuje. Ili obrnuto, ako se zbog eko havarije u Beogradu zagade podzemne vode u nekom kraju grada (recimo oko Save), koristimo podzemne izvore na drugom kraju grada (recimo oko Dunava), ili se kompletno prebacujemo samo na rečnu vodu koja brzo protiče i donosi uzvodnu, nezagađenu vodu, pa se lokalno prouzrokovano zagađenje u reci brzo smanji. Isto važi i rizike terorizma, ratova, velikih havarija centralnih trafo stanica za grad, itd, uvek će negde neki izvor vode biti relativno nezagađen, struja relativno dostupna, fabrika ispravna i sa dovoljno potrebnih hemikalija.
TAKO se projektuje ozbiljan sistem za snabdevanje vodom, i upravo je to bio koncept za budućnost kojim se rukovodio razvoj gradskog vodovoda još od vremena stare Jugoslavije, a pogotovo posleratne Jugoslavije. Zbog toga je jedna fabrika vode na desnoj, a druga na levoj obali Save. Zbog toga je baš ova plavna oblast oko retenzija na Dunavu bila rezervisana za budući razvoj i nove lokacije vodoizvorišta, isto kao i ona oko jezera u Beogradu 3. Dakle tri razdvojena izvorišta sa bar tri razdvojene fabrike vode na sva tri kopna koja razdvajaju dve Beogradske reke.
Drugi faktor, kad ništa nije zagađeno i sve radi, je cena proizvodnje pitke vode. Ovako se može menjati udeo pojedinih tipova proizvodnje vode tako da se uvek koristi ono što je u nekom trenutku najjeftnije.
Zatim redundantnost omogućuje velike i "opuštene" opravke i kvalitetno održavanje svih delova sistema a da potošači ništa ne primete.
Tu je i eventualna mogućnost zaista velikih suša (a tek treba da vidimo šta će doneti klimatske promene) kad bi se moglo desiti da ne treba više izvlačiti vodu iz nekih podzemnih bazena jer su već previše ispražnjeni. Ili da je recimo protok u rekama toliko smanjen da je koncentracija uobičajenih zagađenja u to malo vode postala prevelika za postojeći tehnološki proces prečišćavanja, pa treba preći na podzemnu vodi ili bar bitno usporiti proces prečišćavanja, što bi značilo manje vode ako nema rezervi iz podzemlja. Itd., ovakvih scenarija ima puno. Oslanjati se samo na rečnu vodu ili samo na jednu oblast kao vodoizvorište uopšte nije dobra ideja.