Српска азбука или гајевица
На доле датој страници на Фејсбуку могу се видети - у објавама "Нови примери јавне употребе српске азбуку" - управо то, слике таквих примера.
https://www.facebook.com/profile.php?id=100064473708694
У представљању ("Информације о кориснику") сличне странице истог назива налази се следећи текст:
Држава и питање писма српског језика
(аутор ЉВ. Ј.)
1. Питање писма српског језика није само питање како грађанин као појединац пише, већ је и важно државно, демократско, правно, цивилизацијско, културно, национално, језичко, породично, емоционално, психолошко и друго питање – оно постоји и прожима се кроз све видове нашег друштвеног, професионалног и појединачног живота. На жалост, још је непотпуно решено питање, а наша држава до сада није показала да је довољно свесна његовог значаја, нити да има намеру да се озбиљно позабави њиме.
2. После друштвених, идеолошких, власничких, језичких и других лутања у склопу Југославије у претходном веку, Србија и њени грађани су с демократским променама опет добили право на приватну својину, своје државне симболе, свој језик, као и друге политичке, религиозне и грађанске слободе и права којима се враћају у цивилизацијски круг земаља којем природно припадају. Српски језик је добио натраг своје име, али му је из тог неуспелог експеримента остало да вуче и један велики терет - још једно писмо, латиницу.
3. Наметањем и опстанком тог другог писма опстала је и неправда и конфузија у српском језику, чврсто укорењена у главама многих наших грађана који нису имали прилике да чују друкчију, политиком и и идеологијом неоптерећену реч о том питању. Држава се није мешала у свој посао. Највећи број носилаца политике, културе, информација и образовања нису у општем идеолошком замрачењу питања језика и писма успели да се издигну изнад понављања готових, овешталих фраза и парола, у оном облику у којем су их примили кроз образовни и политички систем.
4. Двописменост није особина ниједног значајног језика данас и ниједна држава у нашем цивилизацијском кругу се није сетила да уведе такву иновацију у свој језик. Напротив, оне нације које су током трајања Југославије уживале у тој "благодати и великој предности", како се често код нас то каже, брзо су је се лишиле и укинуле је у својим језицима чим су за то добиле прилику. Опште је познато из нашег искуства: на дужи рок, двописменост у једном језику не може да опстане - једно писмо временом уступа простор оном другом и на крају бива сведено на занемарљиву присутност, или нестаје. У нашем случају то је ћирилица, и то због њеног вишедеценијског потискивања и омаловажавања, а не због њеног квалитета и употребљивости у било којој сфери савременог живота. Ни једна држава која посвећује неопходну пажњу свом језичкком, културном и националном идентитету не би то питање оставила занемареним и нерешеним тако дуго.
5. Нико се још није приближио развијенијем и цивилизованијем делу света тако што је матерњи језик почео да пише писмом неког страног језика. Нико није научио неки страни језик брже и боље тако што је матерњи почео да пише писмом тог страног језика. Нико није продао своју робу другој земљи тако што је на амбалажи и пратећим папирима писао својим језиком, али на неком другом писму. Нико више не може да основано тврди да ћирилица није писмо за све облике и видове савремене комуникације, и сваку врсту технологије. Свету нас приближава примена савремене технике и технологије, усвајање општеважећих стандарда и норми, мењање навика у мишљењу, раду и пословању, познавање страних језика и култура, али и чување и неговање сопственог културног идентитета.
6. Погледајмо државне институције и органе Србије. Поједина министарства и даље, чак и после више обраћања грађана и упозорења на то, не поштују важећи Устав Србије у погледу службене употребе писма. У неким државним органима, институцијама, предузећима и системима и даље запослени могу да се понашају по принципу «држава, то сам ја» и «историја почиње од мене» и у службеној комуникацији користе и намећу другима писмо према личном, политичком или идеолошком избору, а не према слову Устава. Слично је с неким телевизијама које су званично јавни сервис грађана. Тако је и са једним бројем личних докумената и ознака које издаје држава, на пример с пасошима и регистарским таблицама. Србија сама себе изопштава из реда нормалних и уређених држава које су та техничка питања решила на примерен начин, не ускраћујући грађанима права на језик и писмо, и истовремено чинећи таква документа и ознаке међународно употребљивим. Које писмо ће бити на државној или градској телевизији, које се издржавају од пореза грађана, у Паркинг сервису, на факултетима, у МУП-у, на пример, више зависи од политичке припадности (и, очигледно, ниског образовног и културног нивоа) њихових тренутних управника, или личног, произвољног избора, него од тога шта пише у Уставу и шта подразумева лојалност сваког грађанина својој држави, односно цивилизовано понашање писменог грађанина с бар мало културног интегритета. Грађани Србије на потрошачким производима које свакодневно купују не могу да нађу и прочитају, чак ни као додатну могућност, назив и декларацију о производу на основном писму свог матерњег језика. Исто тако је с упутствима за употребу, гаранцијама и уговорима. У Србији не можете у Привредни регистар уписати фирму на службеном језику и писму. Озбиљне државе такву произвољност, самовољу и поткопавање сопствених правних норми, језичких и културних темеља једноставно не толеришу. Демократија није неограничена слобода избора, и то је тако јер је у интересу већине.
7. Бројне су и озбиљне импликације ових питања у облaсти универзалних и грађанских права и слобода, дечјих и других права, организације и веродостојности државе, језичког, културног, државног и националног идентитета и континуитета, и другог. Држава која није у служби својих грађана, којој није стало до тога како се поступа према њима у наведеној области, и како се они осећају у пословима с њом и ономе што зависи од ње, не може се сматрати демократском, правном и уређеном. Зато овај проблем вапије за решењем на нивоу државе. Закон који би регулисао службену, званичну и јавну употребу српског језика и писма и истовремено санкционисао кршење Уставне одредбе о службеној употреби српског језика и ћирилице пружили би добар основ за решење питања ћирилице на квалитетан и цивилизацијски примерен начин.
8. Наша држава до сада није стигла, или није хтела, да се на прави начин позабави овим питањем. Зато што је то тако, трпе и грађани и држава. С једне стране се свакодневно крше права и повређују осећања грађана, а с друге стране се омаловажавају и не поштују држава Србија и њен Устав. Масовна дискриминација грађана по питању службене употребе писма и широко присутна и дубоко укорењена нетолеранција према грађанима којима је прво и главно писмо ћирилица, као у наведеним примерима, веома лоше говоре о Србији. Што се с приступањем решењу овог проблема више одуговлачи, теже ће га бити решити касније и последице ће бити горе. Уређене земље које се заснивају на демократским механизмима и владавини права и закона не дозвољавају да оваква питања овако дуго остају нерешена. И, на крају, због тога се може лако догодити да дођемо у ситуацију да нам ово питање решава неко други, споља, без много разумевања за наше потребе и права, и више у складу са сопствeним интересима и намерама.
https://www.facebook.com/profile.php?id=100023459957707
Текст је написан пре доста година (више од 15) и, мислим, објављен у Летопису Матице српске 2004. године, понешто је превазиђено у међувремену, али, слажем се у потпуности с оним што пише у њему.
Čak i ako neko ne mari mnogo za te stilizovane i fensi stvari, nikad nisam čuo da neko za nešto u Art deco stilu kaže ''ugh, ne sviđa mi se''. Filmovi, crteži, igrice, dizajni... sve rađeno u njemu uvek ima odličan odziv i neku posebnu privlačnost. Stvarno jedan večan stil.
Nego, eto, ja rekoh da ponudim penicilin ostalima koji čitaju, da se neko ne razboli, umeju ovakve stvari i da zagnoje i da počnu da smrde
