Поштовани Г. Миах,
Драго ми је да сте прочитали све што написах. Молим, само тако наставите.
Очито имамо два потпуно различита схватања шта добар урбанизам јесте.
Добар урбанизам је за мене урбанизам за пешаке, а за Вас урбанизам за возила.
Мене не занима много естетика (шта лепо изгледа), зато сам фотомонтаже стилова назвао шаљивим и дао два сасвим супротна стила.
Занима ме квалитетан живот града, где су приоритет људи а не машине, пешаци а не аутомобили.
Ваш приступ урбанизму, као функционализму саобраћаја, ме занима само као ствар коју треба одлучно одбацити где год се појави - јер је произвео само урбане катастрофе, као оваква Славија.
Не занима ме одржавање нечег што јесте таквим, само зато што такво јесте, на што се Ви фокусирате.
Занима ме шта би нешто било боље да буде.
Славија, по својој централној локацији, није место за велико саобраћајно чвориште, већ за лепи градски трг.
Где пешаци неће ту бити само због преседања аутобуса, него због фонтане, дружења на тргу, јавних намена у новој згради, као на Тргу Републике или Пашића.
Као на Славији каква је животна некад била, док је било мање аутомобила, а више киоска.
Уместо рушења, треба градити.
Огромне саобраћајне петље су по својој природи анти-урбане, па зато спадају на коридоре аутопутева и на периферију града.
Брзи превоз (метро, аутопутеви, аутопречице) се у хуманом граду укопава.
Зар ћемо остати запамћени као садо-мазохистичка генерација, која не зна направити ниједан нови лепи трг за људе, већ зна правити само анти-урбана саобраћајна чворишта, чак и у центру града?
А људи, због икаквог угодног доживљаја, морају да иду у градске просторе које су направиле старе генерације пре 2. светског рата.
Пишете:
"Da ne pominjem da najveći broj ljudi ne bi voljno ni u ludilu prepešačio od Hrama do Kalemegdana ako ima opciju prevoza."
Одговарам:
Највећи број људи би био пресрећан кад би имао могућност да пешачи од Калемегдана до храма.
То је идеал хуманог београдског урбанизма већ деценијама.
Например пракса пешачке улице Краља Милана, за шетњу од Калемегдана до Славије, Недељом.
Као што су милиони у Риму или неком другом таквом граду, и грађани и туристи, пресрећни тиме да цели дан могу пешачити по граду.
То је идеал светског хуманог урбанизма већ више од пола столећа, након одбацивања ЦИАМ-овског функционализма и америчког града за аутомобиле, чији принципи изгледа руководе Ваше саобраћајно размишљање.
Градска управа, следећи успешан пример Љубљане, је напокон схватила добробити пешачкога града и кренула у том смеру.
Добробити и за грађане, и за економију кроз приход од туриста.
Сада се ради да се пешачки повеже Калемегдан и Михаилова са "Београдом на води".
Али значајније је пешачки повезати Калемегдан и Михаилову са храмом С. Саве, јер су то две највеће атракције града.
Све оно што се гради у "Београду на води" није ни близу атрактивно као храм, нити има ишта близу од његове емоционалне важности.
Људе треба научити основе хуманог урбанизма:
- да се у центар града иде јавним превозом,
- да је добар и хуман град онај ко је добар за пешаке, а лош за аутомобиле, као што већина успешних старих градова (где посетиоци у правилу иду) доказују својим пешачким зонама и уским улицама, које имају дефиницију за човеково мерило и брзину.
Град (и било шта друго) се далеко боље, здравије и угодније доживљава шетњом него вожњом у аутобусу или аутомобилу.
Јер смо направљени као људи од крви и меса, са брзином 5 км/час, а не као машине са брзином 50 км/час.
Брза храна је лоша храна. Брзи град је лош град.
Брзи живот је кратак живот, као што доказују сви ови несрећници који масовно гину у аутомобилском саобраћају овог врелог месеца.
Пешачење је здраво, а вожња у седалу нездрава - ту је један од основа масовних болести (као срца) богатих земаља, где људи не пешаче.
Надам се да ћу имати још прилике за одлучно одбацивање катастрофалног саобраћајно-функционалистичког поимања града, и брањење пешачког града - спорог, здравог и угодног.
Дајем две слике као илустрацију овог супростављања: града-за-аутомобиле (којег Ви заступате), наспрам града за пешаке (којег заступам).