Opet, slike samo po sebi ne znače ništa, ako nema priče da pokrije celu stvar. I to sigurno nije bilo skoro, jer se u Gošu odavno ne šalje ništa. Šta je kom vozilu falilo u tom trenutku, zašto su baš ti neki primerci slati, stvarno jako teško ovde i sad za utvrditi. Domaćinsko poslovanje mi je pomalo glup izraz sam po sebi, a pogotovu za javno komunalna preduzeća, ovde u Srbiji, odnosno Beogradu. Efikasnost poslovanja, po svim mogućim parametrima, prihodi/rashodi, kadrovska politka, ekologija, energetika itd., apsolutno je bez pravog plana, što kratkoročnog što dugoročnog, ako glavni motiv poslovanja nije profit. Sam sistem u startu ne valja, a činjenica je da se o mnogo čemu daleko više vodilo računa i onom starom komunističko/socijalističkom sistemu, nego li zadnih 30 godina. Prvo i osnovno gde su ti ruke vezane, jeste upravljanje kadrovima, jako velika ograničenost odabira istih, jer tržište nije homogeno, menja se konstantno, a državne firme su zaglavljene u prostoru i vremenu. Poslovati se ne može efikasno po pitanju kadrova, ako se ne odvoji žito od kukolja, a bez mogućnosti da se ljudi plate, nagrade, pa i adekvatno kazne, sve što možeš jeste da se vrtiš u nekom začaranom krugu. Ljudi na ti proizvodnim poslovima, mislim i na održavanje, realno su stalno u deficitu, jer mora da se shvati da u državnim firmama primena sile na zaposlene jako teško ide. Ljudi rade koliko ko može, ili koliko mu se može. Organizovati veće poslove gde treba da učestvuje više organizacionih jedinica, apsolutno nije lako. Trebaju ljudi i oprema, a svuda se kuburi da svime. Nije to tako samo u GSP-u. Treba obratiti pažnju kako vodovod krpači radove po Beogradu. Još od "Žutih" je krenuo sunovrat po državnim i komunalnim firmama, te zbog zabrane prijema, te zbog zarada koje su, barem ovde u Beogradu, drastično manje u odnosu na privatni sektor, iako treba uzeti u obzir i sve druge faktore, od broja stvarno radno angažovanih sati, preko prava na bolovanja, plaćena odsustva, i na kraju dosta duže godišnje odmore. Ako se želi kvalitetan kadar, da se privuku i mlađi, onda to mora da se plati, pa i stimuliše na neki način, najviše novcem, jer to je ono što 90% radno sposobnih očekuje. Za domaćinsko poslovanje treba mnogo šta da se menja, ne na nivou GSP-a, nego cele države. Večito velika očekivanja, a da se konstantno štedi, mulja, radi samo da bi se radilo, prosto to tako ne ide. Sami ljudi moraju znati za šta rade, i pritom tu ne podrazumevam samo plate. Ako se hoće više, mora više i da se da, jer profit na prvom mestu pokreće sve, a tamo gde ga ne može biti, mora se stvoriti mnogo efikasniji sistem, sa daleko većom menadžerskom autonomijom, a ne da tate i direktore glume predstavnici iz Grada, gradonačelnik ili privremeni organ kako god.