Termoelektrana "Snaga i svetlost" - novi muzej Nikole Tesle
- Začetnik teme Max15
- Datum pokretanja
zexland
Advanced
Ovo i treba da bude projekat od nacionalnog znacaja !
Svi snagama u Snagu i svetlost ! Pa da nas sve obasja nova zgrada MNT na Dunavu
Svi snagama u Snagu i svetlost ! Pa da nas sve obasja nova zgrada MNT na Dunavu
Pootnik
Novice
- Učlanjen(a)
- 29.09.2020.
- Poruke
- 22
- Pohvaljen
- 46
Lokacija za muzej je odlična. Medjutim, ostaje problem šta raditi sa urnom, tj. posmrtnim ostacima Nikole Tesle. Njoj nije mesto u muzeju. Ni u starom, niti u budućem.
Najbolje rešenje bi bilo kada bi napravili srpski Panteon, poput onog u Parizu. Grobnicu gde bi bili sahranjeni velikani srpske nauke i umetnosti.
Najbolje rešenje bi bilo kada bi napravili srpski Panteon, poput onog u Parizu. Grobnicu gde bi bili sahranjeni velikani srpske nauke i umetnosti.
A što se ne bi to napravilo u sklopu muzeja? Ako može Tito, što ne bi moglo i u slučaju Tesle. A do sada nisam čuo da je neko komentarisao kako je bezveze to sa Titom, već se ljudi mahom oduševljavaju sa tom idejom.
Gazi Bengazi
Higher intermediate
^ Kako god, Tesli nije mesto na polici. Cak je i protivzakonito. Mozda ostaviti urnu kao eksponat, a pepeo poloziti u zemlju gde god to bilo.
СЛУЧАЈ ДОРЋОЛСКЕ ЦЕНТРАЛЕ
За модернизацију Београда крајем 19.века, увођење електричне енергије и трамваја као модерног средства градског саобраћаја, био је неопходан потез, а таква инестиција није се могла спровести без страног капитала. За финансирање и изградњу електричних постројења у Београду пре Првог светског рата ангажован је белгијски, а између два рата швајцарски капитал. Зграда Термоелектране „Снага и светлост", коју су подигли швајцарски финансијери и архитекти, данас је значајан објекат индустријског наслеђа који има архитектонску вредност. Она је истакнути пример модернистичке архитектуре међуратног периода и одраз идеја школе Баухаус, која има велике заслуге за пројектовање хуманијих радних средина у фабрикама.
Електрификација Београда почела је 1891. године, када је општина расписала конкурс за увођење градског електричног осветљења и електричних трамваја. На конкусу је изабрана понуда Пеирклеса Цикоса из Милана, представника страних финансијских друштава. За извршење овог уговора основано је Српско-француско грађевинско друштво. Убрзо је, већ 1893, подигнута и прва зграда општинске електричне централе на Дорћолу. Како је ово предузеће било прилично профитабилно, група његових белгијских акционара одлучила је да га откупи, па је уговор пренет 1894. на једно белгијско акционарско друштво са седиштем у Бриселу (Друштво трамваја београдских) које је, са своје стране, основало друштво „Трамваји и осветљење града Београда а. д.” и 1903. преузело целу електричну мрежу Београда. Електрична централа је током бомбардовања у Првом светском рату 1915. била знатно оштећена. После ослобођења Београда било је неопходно да град преузме све комуналне службе, како би оне уопште могле да функционишу после великих ратних разарања и у условима тешке оскудице. Тако је електрична централа заједно са трамвајима прешла у руке београдске општине. Белгијско друштво је, као власник, 1918. повећало цене вожње трамвајем са 0,10 на 0,20 динара, што у тој ситуцији није било прихватљиво. Међутим, иако је општина преузела управу над овим предузећем 1. јула 1919, власник је и даље било белгијско акционарско друштво, па је са овим друштвом покренут спор о праву својине, јер је у централи и електричној мрежи свој удео имала и општина, а обе стране су током трајања концесије улагале у инсталације. У септембру 1919. завршен је судски процес на домаћем суду, који је општина добила. У јулу 1922. истекла је концесија на 26 година и решено је да се уговор више не продужава. Ипак, спорна питања о отплати дуговања провлачила су се све до 1929. године (општина је 1928. и 1929. у свом буџету имала ставку „ануитет белгијском друштву” од по 1.830.275 динара).
Године 1924. започела је обнова старе електричне централе на Дорћолу, која је највећим делом била завршена до 1927.
Током двадесетих година потребе за производњом електричне енергије нагло су порасле пошто је град постао престоница увећане државе.
Да би се ово стање побољшало, у општини се размишљало о томе да ли је боље поправити и усавршити стару централу или градити нову. Мишљење стручњака углавном је било у корист поправке и усавршавања старе централе. Процена стручњака је била да би то требало урадити усавршавањем капацитета и рационализацијом рада централе, пре свега увођењем нових истоварних инсталација, поправком ложишта и променом разводних табли. Све потребне оправке коштале би 16,5 милиона динара. Они су констатовали да нова опрема брзо застарева, јер је тада дошло до великог технолошког развоја турбина и генератора, па се градња нове централе не би исплатила. Поред тога, процењивали су да је струја скупа и због вишка персонала, које би страни власник отпустио, а они би тада пали на терет општине у неком другом виду. Централа је била рентабилно предузеће, са 15 милиона динара чистог прихода у 1925. години, који је инвестиран у проширивање електричне мреже и централе. Током 1927. уграђена је нова турбина од 6.000 км, надзидан је димњак и подигнут још један, а монтиран је и елеватор. Процена је била да би обновљена централа могла бити довољна за наредних седам или осам година, када би се могло приступити подизању нове, модерне цетнрале. Међутим, у општини се размишљало и о закључењу страног зајма и давања у закуп овог предузећа. Начелно су постојали различити ставови у општинском одбору и у јавности да ли треба комунална предузећа да буду вођена у општинској режији или их треба дати у концесију. Општина је 1925. добила две понуде, али су обе одбијене као неповољне. То је учињено по савету експерата из Народне банке, Министарства трговине и индустрије и Државне хипотекарне банке. Као експерт Народне банке био је ангажован Милош Савчић, који је у време закључења уговора из 1929. био градоначелник и кључна фигура у поступку давања концесије швајцарској групи, у чему је важну улогу имала и Државна хипотекарна банка.
Дакле, ни 1928. није постојала чврста намера општинских власти да електричну мрежу и централу дају у концесију. До тога је ипак дошло, под посебним околностима. Београдска општина је током двадесетих година, посебно у време грађевинског бума у првој половини деценије, обављала обимне комуналне радове на калдрмисању улица, водоводу и канализацији, као и регулацији и нивелацији улица. Сви ови радови финансирани су зајмовима, јер привреда града није могла својим приходима да покрије ове велике, а неопходне трошкове. Зајмови су углавном били унутрашњи и закључивани су код Државне хипотекарне банке, али ни она није била у стању да финансира обнову и изградњу земље после рата само од домаћег капитала. Извори финансирања морали су бити нађени у иностранству, сада под знатно тежим условима него пре рата, када је Краљевина Србија углавном у Француској налазила потребна средства за финансирање развоја. Француски капитал, као и капитал у Европи уопште, после 1918. био је ангажован за обнову сопствене земље, па је Државна хипотекарна банка имала велики проблем да обезбеди извор дугорочних инвестиција. Изградњу Београда током двадесетих година у великој мери омогућили су зајмови швајцарских банака. Тако је са швајцарском групом, основаном у Базелу 1930. потписан уговор о изградњи централе на обали Дунава, између улица Капетан Мишине и Дубровачке. Изградња је трајала од 1930. до 1932. године. Швајцарско друштво за електрификацију и саобраћај из Базела преузело је пројектовање зграде и надзор над изградњом, коју је обављало такође једно швајцарско предузеће, уз коришћење домаће радне снаге. Електрична енергија се спроводила далеководима до две трафо-станице: једна је била код старе централе у улици Кнегиње Љубице, а друга код кафане Мостар. Крајем новембра 1932. почела је испорука струје потрошачима у Београду.
Централа на обали Дунава била је у функцији до краја 1967, када је изграђена нова топлана на мазут, а 1969. потпуно је искључена из електричне мреже.
(Из научног рада др Ранке Гашић)
izvor: FB
За модернизацију Београда крајем 19.века, увођење електричне енергије и трамваја као модерног средства градског саобраћаја, био је неопходан потез, а таква инестиција није се могла спровести без страног капитала. За финансирање и изградњу електричних постројења у Београду пре Првог светског рата ангажован је белгијски, а између два рата швајцарски капитал. Зграда Термоелектране „Снага и светлост", коју су подигли швајцарски финансијери и архитекти, данас је значајан објекат индустријског наслеђа који има архитектонску вредност. Она је истакнути пример модернистичке архитектуре међуратног периода и одраз идеја школе Баухаус, која има велике заслуге за пројектовање хуманијих радних средина у фабрикама.
Електрификација Београда почела је 1891. године, када је општина расписала конкурс за увођење градског електричног осветљења и електричних трамваја. На конкусу је изабрана понуда Пеирклеса Цикоса из Милана, представника страних финансијских друштава. За извршење овог уговора основано је Српско-француско грађевинско друштво. Убрзо је, већ 1893, подигнута и прва зграда општинске електричне централе на Дорћолу. Како је ово предузеће било прилично профитабилно, група његових белгијских акционара одлучила је да га откупи, па је уговор пренет 1894. на једно белгијско акционарско друштво са седиштем у Бриселу (Друштво трамваја београдских) које је, са своје стране, основало друштво „Трамваји и осветљење града Београда а. д.” и 1903. преузело целу електричну мрежу Београда. Електрична централа је током бомбардовања у Првом светском рату 1915. била знатно оштећена. После ослобођења Београда било је неопходно да град преузме све комуналне службе, како би оне уопште могле да функционишу после великих ратних разарања и у условима тешке оскудице. Тако је електрична централа заједно са трамвајима прешла у руке београдске општине. Белгијско друштво је, као власник, 1918. повећало цене вожње трамвајем са 0,10 на 0,20 динара, што у тој ситуцији није било прихватљиво. Међутим, иако је општина преузела управу над овим предузећем 1. јула 1919, власник је и даље било белгијско акционарско друштво, па је са овим друштвом покренут спор о праву својине, јер је у централи и електричној мрежи свој удео имала и општина, а обе стране су током трајања концесије улагале у инсталације. У септембру 1919. завршен је судски процес на домаћем суду, који је општина добила. У јулу 1922. истекла је концесија на 26 година и решено је да се уговор више не продужава. Ипак, спорна питања о отплати дуговања провлачила су се све до 1929. године (општина је 1928. и 1929. у свом буџету имала ставку „ануитет белгијском друштву” од по 1.830.275 динара).
Године 1924. започела је обнова старе електричне централе на Дорћолу, која је највећим делом била завршена до 1927.
Током двадесетих година потребе за производњом електричне енергије нагло су порасле пошто је град постао престоница увећане државе.
Да би се ово стање побољшало, у општини се размишљало о томе да ли је боље поправити и усавршити стару централу или градити нову. Мишљење стручњака углавном је било у корист поправке и усавршавања старе централе. Процена стручњака је била да би то требало урадити усавршавањем капацитета и рационализацијом рада централе, пре свега увођењем нових истоварних инсталација, поправком ложишта и променом разводних табли. Све потребне оправке коштале би 16,5 милиона динара. Они су констатовали да нова опрема брзо застарева, јер је тада дошло до великог технолошког развоја турбина и генератора, па се градња нове централе не би исплатила. Поред тога, процењивали су да је струја скупа и због вишка персонала, које би страни власник отпустио, а они би тада пали на терет општине у неком другом виду. Централа је била рентабилно предузеће, са 15 милиона динара чистог прихода у 1925. години, који је инвестиран у проширивање електричне мреже и централе. Током 1927. уграђена је нова турбина од 6.000 км, надзидан је димњак и подигнут још један, а монтиран је и елеватор. Процена је била да би обновљена централа могла бити довољна за наредних седам или осам година, када би се могло приступити подизању нове, модерне цетнрале. Међутим, у општини се размишљало и о закључењу страног зајма и давања у закуп овог предузећа. Начелно су постојали различити ставови у општинском одбору и у јавности да ли треба комунална предузећа да буду вођена у општинској режији или их треба дати у концесију. Општина је 1925. добила две понуде, али су обе одбијене као неповољне. То је учињено по савету експерата из Народне банке, Министарства трговине и индустрије и Државне хипотекарне банке. Као експерт Народне банке био је ангажован Милош Савчић, који је у време закључења уговора из 1929. био градоначелник и кључна фигура у поступку давања концесије швајцарској групи, у чему је важну улогу имала и Државна хипотекарна банка.
Дакле, ни 1928. није постојала чврста намера општинских власти да електричну мрежу и централу дају у концесију. До тога је ипак дошло, под посебним околностима. Београдска општина је током двадесетих година, посебно у време грађевинског бума у првој половини деценије, обављала обимне комуналне радове на калдрмисању улица, водоводу и канализацији, као и регулацији и нивелацији улица. Сви ови радови финансирани су зајмовима, јер привреда града није могла својим приходима да покрије ове велике, а неопходне трошкове. Зајмови су углавном били унутрашњи и закључивани су код Државне хипотекарне банке, али ни она није била у стању да финансира обнову и изградњу земље после рата само од домаћег капитала. Извори финансирања морали су бити нађени у иностранству, сада под знатно тежим условима него пре рата, када је Краљевина Србија углавном у Француској налазила потребна средства за финансирање развоја. Француски капитал, као и капитал у Европи уопште, после 1918. био је ангажован за обнову сопствене земље, па је Државна хипотекарна банка имала велики проблем да обезбеди извор дугорочних инвестиција. Изградњу Београда током двадесетих година у великој мери омогућили су зајмови швајцарских банака. Тако је са швајцарском групом, основаном у Базелу 1930. потписан уговор о изградњи централе на обали Дунава, између улица Капетан Мишине и Дубровачке. Изградња је трајала од 1930. до 1932. године. Швајцарско друштво за електрификацију и саобраћај из Базела преузело је пројектовање зграде и надзор над изградњом, коју је обављало такође једно швајцарско предузеће, уз коришћење домаће радне снаге. Електрична енергија се спроводила далеководима до две трафо-станице: једна је била код старе централе у улици Кнегиње Љубице, а друга код кафане Мостар. Крајем новембра 1932. почела је испорука струје потрошачима у Београду.
Централа на обали Дунава била је у функцији до краја 1967, када је изграђена нова топлана на мазут, а 1969. потпуно је искључена из електричне мреже.
(Из научног рада др Ранке Гашић)
izvor: FB
boca-ica
Professional
- Učlanjen(a)
- 02.04.2010.
- Poruke
- 10.407
- Pohvaljen
- 5.249
Muzej -Mauzolej
Posetiti ( unikatni) grob globalne svetske ,, zvezde ,, nauke jeste samo dovoljan razlog putovanja i jeste samo jedna jedinstvena tačka na kugli zemaljskoj ,
A što nije slučaj sa posetom muzeju, jer ih ima više komada - u svetu
Mauzolej sa muzejom sve ostale Tesline muzeje čini drugorazrednim i Beograd stavlja u vrh vrhova
Evo sta nabraja Wiki od mauzoleja koj imaju izuzetan značaj i ogromnu posetu po svetu :
SAD - Grantova grobnica u Njujorku
Kuba - Mauzolej Ernesta Če Gevare u Santa Klari
Jamajka - Mauzolej Boba Marlija
Nemačka - Mauzolej Ota fon Bizmarka u Zaksenvaldu
Italija - Avgustov mauzolej u Rimu
Hadrijanov mauzolej (danas: Tvrđava anđela) u Rimu
Teodorikov mauzolej u Raveni
Mauzolej Gala Placidija u Raveni
Hrvatska - Mauzolej Ivana Meštrovića u selu Otavice kod Drniša
Srbija - Mauzolej na Oplencu je mauzolej kraljevske porodice Karađorđević
Kuća cveća u Beogradu (grob Josipa Broza Tita)
Crna Gora - Njegošev mauzolej na Lovćenu
Češka- Mauzolej Klementa Gotvalda u Pragu
Rusija - Lenjinov mauzolej na Crvenom trgu u Moskvi
Turska-Mauzolej u Halikarnasu (kod današnjeg grada Bodrum u Turskoj)
Antikabir, Ataturkov mauzolej u Ankari
Iran -Mauzolej Kira Velikog u Pasargadu
Irak - Džamija i mauzolej Imama Alija u Nadžafu
Indija - Tadž Mahal u Agri
Pakistan - Mazar e Kvaid, mauzolej osnivača Pakistana, Muhameda Ali Džine u Karačiju
Kina - Mauzolej prvog kineskog cara Ćin Š’ huanga, u Sjianu (poznat po vojnicima od terakote)
Mauzolej Mao Ce-tung u Pekingu
Mauzolej Sun Jat Sena u Nankingu
Vijetnam - Mauzolej Ho Ši Mina u Hanoju
Uzbekistan - Mauzolej Timur Lenka u Samarkandu
Gledano samo sa ekonomske strane
stara centrala na Dorculu ne samo što ce mnogostruko samu sebe isplatiti
Vec je neiscrpan rudnik prihoda za sva vremena
Posetiti ( unikatni) grob globalne svetske ,, zvezde ,, nauke jeste samo dovoljan razlog putovanja i jeste samo jedna jedinstvena tačka na kugli zemaljskoj ,
A što nije slučaj sa posetom muzeju, jer ih ima više komada - u svetu
Mauzolej sa muzejom sve ostale Tesline muzeje čini drugorazrednim i Beograd stavlja u vrh vrhova
Evo sta nabraja Wiki od mauzoleja koj imaju izuzetan značaj i ogromnu posetu po svetu :
SAD - Grantova grobnica u Njujorku
Kuba - Mauzolej Ernesta Če Gevare u Santa Klari
Jamajka - Mauzolej Boba Marlija
Nemačka - Mauzolej Ota fon Bizmarka u Zaksenvaldu
Italija - Avgustov mauzolej u Rimu
Hadrijanov mauzolej (danas: Tvrđava anđela) u Rimu
Teodorikov mauzolej u Raveni
Mauzolej Gala Placidija u Raveni
Hrvatska - Mauzolej Ivana Meštrovića u selu Otavice kod Drniša
Srbija - Mauzolej na Oplencu je mauzolej kraljevske porodice Karađorđević
Kuća cveća u Beogradu (grob Josipa Broza Tita)
Crna Gora - Njegošev mauzolej na Lovćenu
Češka- Mauzolej Klementa Gotvalda u Pragu
Rusija - Lenjinov mauzolej na Crvenom trgu u Moskvi
Turska-Mauzolej u Halikarnasu (kod današnjeg grada Bodrum u Turskoj)
Antikabir, Ataturkov mauzolej u Ankari
Iran -Mauzolej Kira Velikog u Pasargadu
Irak - Džamija i mauzolej Imama Alija u Nadžafu
Indija - Tadž Mahal u Agri
Pakistan - Mazar e Kvaid, mauzolej osnivača Pakistana, Muhameda Ali Džine u Karačiju
Kina - Mauzolej prvog kineskog cara Ćin Š’ huanga, u Sjianu (poznat po vojnicima od terakote)
Mauzolej Mao Ce-tung u Pekingu
Mauzolej Sun Jat Sena u Nankingu
Vijetnam - Mauzolej Ho Ši Mina u Hanoju
Uzbekistan - Mauzolej Timur Lenka u Samarkandu
Gledano samo sa ekonomske strane
stara centrala na Dorculu ne samo što ce mnogostruko samu sebe isplatiti
Vec je neiscrpan rudnik prihoda za sva vremena
Otis.Driftwood
Higher intermediate
- Učlanjen(a)
- 22.08.2019.
- Poruke
- 560
- Pohvaljen
- 1.116
Sto manje zidova da bude i bice cakum pakum
Vox91
Expert
- Učlanjen(a)
- 17.08.2017.
- Poruke
- 5.407
- Pohvaljen
- 11.792
Ne bih se prerano radovao. Više puta su najavljivali rekonstrukciju ovog objekta, pa ništa..Ozbiljan Teslin muzej na ovom mestu bi dao novu dimenziju Beogradu na svetskoj mapi, a bojim se da mi takve šanse ne umemo da iskoristimo. Ovo bi trebalo da bude muzej i naučni centar planetarnog značaja - ko od odgovornih u Srbiji to shvata, ko će takvo mesto da organizuje i održava? Maja Gojković, nova ministarka kulture? .. Gde nam je muzej u Vinči malo niže, nizvodno? Civilizacije je krenula na tom mestu, a nama se nalazište davi u otpadu. Ne želim da verujem da neke mračne svetske sile guraju naše potencijale pod tepih, pre bih rekao da je do nas..
Zion Williamson
Higher intermediate
- Učlanjen(a)
- 14.05.2019.
- Poruke
- 1.566
- Pohvaljen
- 3.399
[url=http://beobuild.rs/forum/viewtopic.php?p=780598#p780598:2vtwdvn8 je napisao(la):
Upravo. Ne nadati se previse. Ako bude bude, a 99% nece biti. Ne mozes se uzdati u nase da ikad urade pravu stvar.
boca-ica
Professional
- Učlanjen(a)
- 02.04.2010.
- Poruke
- 10.407
- Pohvaljen
- 5.249
[url=http://beobuild.rs/forum/viewtopic.php?p=780597#p780597:21swyj7a je napisao(la):
Naravno
+ 1
Ne samo da je tako lepše i funkcionalnije
nego i značajno jeftinije za Teslin muzej - mauzolej
te bi moglo da Tesla (nj. urna) da dominira nad svakim nj. eksponatu a ne kao u Krunskoj gde je nabijeno ko u nekom podrumu
