Šta je novo?
Od:
Filteri

Svetska politika

Države koje se nisu uplašile američkih carina:
Kina
Rusija
Brazil
Indija
Kanada - barem za sada
Meksiko

Ali neke jesu

EU (mada se pokušava dokazati da u stvari nisu, ne znam, možda)
Japan,
J Koreja
Vijetnam
 
Kailan je napisao(la):
Немачка је један од највећих спонзора и одушевљених присталица геноцида у Гази, до те мере да им полиција хапси и бије свакога ко се усуди да протествује против њега. После 70 година фолирања како су се променили и како су сад ауторитет за кажњавање геноцида, треба у прве редове увек да се гурају и кажњавају остале народе за фашизам (јер они знају најбоље) опет су показали право лице и ентузијастично се ухватили у подршку масивног геноцида када су проценили да смеју

Немци, као и Хрвати, не маре за ишта осим имиџа - на прву лопту када им се укаже "друштвено прихватљива" прилика ће се вратити старим навикама
Kliknite za proširenje...

Ništa novo, to je klasična liberaška priča, kao i svuda
"Ja sam protiv svih ratova osim najnovijeg i ja sam za sve prošle borbe za emancipaciju, sem najnovije".
A od afd očekujem istu priču kao kod trampove sekte, full podrška za izrael i kavezi i transport u neki kazamat za sve koji nisu dovoljno beli.
 
Bicikla ?
A ovo ?



Ce da nas fataju ko prasice 🤣🤣🤣
 
Poslednja izmena:
Zašto su trampove mere promašaj?

Piše i govori Makl Petis

President Trump’s tariff threats have turned into a play for cold, hard cash as he tries to leverage U.S. economic power to cajole other nations to make multibillion-dollar investments in order to maintain access to America’s market. If the US were a developing economy with very high investment needs and insufficient domestic saving to fund them, this "cold, hard cash" would indeed be good news. If correctly managed, it would lead to higher US investment and so higher US growth But the US isn't a developing economy, and there aren't large amounts of frustrated investment projects that businesses and the US government have been unable to fund. We can see this, for example, in the $1-2 trillion in cash sitting on US business balance sheets, even after spending trillions in stock buybacks, dividend payments, acquisitions and the transfer of production facilities abroad. This wouldn't be the case if Americans had been eager but unable to invest in domestic projects because of lack of funding As it is, the US already has roughly $1 trillion annually in net foreign inflows into the economy, and rather than boost US investment, these inflows boost the value of the dollar, making businesses all the more more reluctant to invest in domestic manufacturing production Telling countries to choose between reducing their trade surpluses with the US or increasing their investment in the US suggests a very muddled understanding of trade. It is precisely because these countries have implemented domestic trade and industrial policies that result in trade surpluses that they must invest abroad, and it is because they prefer to invest that money in the US that the US must run the corresponding deficits.

What the US needs is more foreign demand, not more foreign investment. The two are not equivalent.
Kliknite za proširenje...

Ubacio sam njegov tekst u google prevodilac, izvinjavam se na greškama, nemam vremena da ih peglam
:
Trampove carinske pretnje pretvorile su se u igru za hladan, tvrd novac dok pokušava da iskoristi ekonomsku moć SAD kako bi nagovorio druge nacije da ulažu višemilijardne dolarske investicije kako bi održao pristup američkom tržištu. Da su SAD ekonomija u razvoju sa veoma visokim investicionim potrebama i nedovoljnom domaćom štednjom za njihovo finansiranje, ovaj „hladan, tvrd novac“ bi zaista bio dobra vest. Ako se pravilno upravlja, doveo bi do većih američkih investicija, a samim tim i do većeg rasta SAD. Ali SAD nisu ekonomija u razvoju i nema velikih količina osujećenih investicionih projekata koje preduzeća i vlada SAD nisu mogli da finansiraju. To možemo videti, na primer, u gotovini od 1-2 biliona dolara koja se nalazi na bilansima stanja američkih preduzeća, čak i nakon što su potrošeni bilioni na otkup akcija, isplatu dividendi, akvizicije i transfer proizvodnih pogona u inostranstvo. To ne bi bio slučaj da su Amerikanci bili željni, ali nesposobni da investiraju u domaće projekte zbog nedostatka finansiranja. U sadašnjem stanju, SAD već imaju otprilike 1 bilion dolara godišnje neto priliva stranih sredstava u ekonomiju, i umesto da podstaknu američke investicije, ovi prilivi povećavaju vrednost dolara, što čini preduzeća još nevoljnijim da investiraju u domaću proizvodnju. Govoriti zemljama da biraju između smanjenja svojih trgovinskih suficita sa SAD ili povećanja svojih investicija u SAD sugeriše veoma zbunjujuće razumevanje trgovine. Upravo zato što su ove zemlje sprovele domaće trgovinske i industrijske politike koje rezultiraju trgovinskim suficitima, moraju da investiraju u inostranstvo, i zato što više vole da investiraju taj novac u SAD, SAD moraju da imaju odgovarajuće deficite.

Ono što je SAD potrebno je veća strana potražnja, a ne više stranih investicija. To dvoje nije ekvivalentno.
 
Ja bih rekao da je u pitanju složenija ideja, koja ne može da se sagleda samo sa ekonomske strane.
Naime, mi polako ulazimo u eru automatizacije proizvodnje koja će biti daleko bilo čega što smo mogli da zamislimo još pre par godina.
Pogledajmo samo Teslinu fabriku u Berlinu, a i već su i te sposobnosti uveliko prevaziđene.

Ono što će biti sporije i skuplje je prva iteracija uspostavljanja te proizvodnje, supply-chain-ova i svega što ide uz to.
I tu ovi ugovori napadju na više strana: prvo obogalje strane ekonomije da što kroz taj harač, što kroz skupu energiju nemaju resurse da ih prave kod kuće,
em ih nateraju da se negde uklope u supply chain koji se gradi u Americi.

(naravno, kod Trampa se nikad ne zna, neki glupi potezi se ispostave da su baš to - glupi potezi, a za neke glupe poteze se ispostavi da su deo šireg konsenzusa u okviru Američkog establišmenta, samo ih je najlakše prodati narodu kao Trump being Trump)
 
Morate se prijaviti ili registrovati da odgovorite ovde.
Vrh