Stvar je logicna. Hrvati, Albanci i ostali nisu zeleli da Srbi njima vladaju, ucinili su sve da se oslobode Srbije i svake veze sa Srbijom. Srbi jednostavno imaju maangement problem, ne znaju da upravljaju.
Mislim da je stvar mnogo prostija, tj. toliko prosta da je bilo nemoguće očuvati ni prvu ni drugu Jugoslaviju sve i da je na vlasti bio ne znam ko.
Dva najbrojnija naroda u tim državama, i samim tim najodgovornija za sve dobro/loše su prosto drugačije videli uloge tih Jugoslavija.
Temelj, politički DNK tih Jugoslavija je imao grešku.
Srbi su sa jedne strane videli Jugoslaviju kao konačno rešenje svog nacionalnog pitanja, tj. kao kraj puta ka želji da Srbi žive slobodni u jednoj državi.
Hrvati su videli i prvu i drugu Jugoslaviju samo kao neophodnu međufazu ka konačnom rešenju svog nacionalnog pitanja tj. stvaranju samostale države.
To je pomenuta greška u političkom DNK tih Jugoslavija. Propala bi Jugoslavija i da su sve pozicije na vlasti imali samo Slovenci ili Makedonci... prosto nije bila stvar u tome ko vlada, već kako se vidi ta država. Normalno je da narodi teže ka stvaranju svojih država...
Gledano iz političkog ugla Hrvata, sprečavanje njihove rascepkanosti u 4 države nakon I sv. rata je bila primarna želja - zato podrška stvaranju Kraljevine SHS jer je to bilo jedino rešenje koje barem ostavlja teorijski mogućim ostvarivanje cilja (samostalne države) jednog dana u budućnosti.
U suprotnom, teritorija nekadašnje AU monarhije bi bila podeljena između država pobednica u I sv. ratu tj. na ovom prostoru to bi bile Srbija/Crna Gora/Italija, a verovatno bi jedan deo teritorija ostao novoj Austriji i Mađarskoj.
Obeležavanje teritorije čije se izdvajanje ima tražiti jednog dana je bio sledeći cilj, i otuda sporazum Cvetković-Maček kojim se stvara banovina Hrvatska. Od banovina u geografskom smislu kreirana je jedna banovina u nacionalnom smislu jer je obuhvatala faktički sve prostore gde žive Hrvati.
Taj sporazum suštinski nije imao kad da zaživi u praksi jer manje od dve godine kasnije Hitler napada Jugoslaviju. Da toga nije bilo, sigurno bi se slični politički zahtevi formirali i od strane drugih naroda u budućim godinama, tj. i oni bi dobili svoje nacionalno određene banovine, i oni bi omeđili (za neko buduće vreme) šta je njihovo.
Čekati da umre Tito i nastaviti put ka izdvajanju je ono što je moderna istorija, a to je već i finalna faza ostvarivanje težnje ka samostalnoj državi.
Kao što rekoh na početku, upravo ta razlika u shvatanju svoje države je bila greška u temelju tih Jugoslavija, i zato nije mogla da opstane svejedno ko je bio na rukovodećim pozicijama. Tu grešku je napravila sama Srbija kada je u Decembru 1914. godine u Nišu proklamovala svoje ratne ciljeve, a onda i njihovo ostvarivanje faktički zapečatila Krfskom deklaracijom iz 1917. sa Jugoslovenskim odborom.
