U tom grmu leži zec. Zaključci kongresa KPJ u Drezdenu 1928. i zasedanja AVNOJ-a 1943. su zapečatili sudbinu Druge Jugoslavije još u samom startu.
Ratovi devedesetih i raspad SFRJ su rezultat ta dva ključna događaja koji su imali za cilj "redukovanje srpske hegemonije i velikosrpskih težnji" u Jugoslaviji. Taj komunistički narativ i dan-danas koriste nacionalisti u Hrvatskoj i BiH. Unutrašnje granice Druge Jugoslavije su povučene na štetu Srbije i srpskog naroda i tu nema nikakve sumnje: više od 2 miliona Srba ostalo van granica Srbije, Srbija podeljena na dve autonomne pokrajine, Socijalistička republika Hrvatska ostaje teritorijalno unitarna uprkos tome što su Slavonija i Dalmacija istorijski autonomni regioni još iz vremena Austrije i Ugarske i gde je takođe imalo smisla formiranje autonomnih pokrajina kao u Srbiji, ali formiranje pokrajina u Srbiji je pravdano prisustvom velikog broja Albanaca na Kosmetu i većom mešavinom manjina u Vojvodini. Kad Srbiju u SFRJ redukuješ na AP Vojvodinu, AP Kosmet i užu Srbiju, automatski imaš više prostora da bušiš srpsko nacionalno jedinstvo i odluke u zajedničkim zakonodavnim i izvršnim telima federacije.
U takvoj čorbi kakvu su Jugoslaviji zakuvali komunisti, niko nije mogao da se izvuče bez kušanja i zato je građanski rat za jugoslovensko nasleđe devedesetih bio neminovan jer nije postojala nikakva šansa da se unutrašnje granice SFRJ reše drugačije. To da je Srbija jedini i isključivi agresor i krivac za rat je narativ od pre 15 godina koji više ni Zapad nama ne nameće niti traži od nas da se u skladu s tim ponašamo, zato ne moramo mi biti veći šovinisti prema sebi nego što su drugi prema nama.