Svetska politika

[Zuma]

Da, tako je, samo što je puno objašnjenje malo komplikovanije a nemam baš previše ni vremena ni volje da i dalje pišem eseje. Ali vrlo kratko:

Znatna dominacija nekog velikog svetskog hegemona proizvodi globalni mir ali i niz nepravdi jer on eksploatiše sve druge bez mogućnosti da bude kažnjen. I to radi u miru jer mu se niko ne može suprostaviti. Kad njegova snaga počne da slabi, jer počinju da jačaju druge velike sile, onda postaje opasno, jer se nova ravnoteža retko kad može stvoriti mirnim putem. Manje zemlje počinju da ratuju jedna protiv druge jer ni jedna velika sila više nema apsolutnu nadmoć. Veliki nekada nemaju snage da reše lokalni konflikt, nekada nemaju interesa, a nekada neka manja zemlja uđe u savez sa suparničkom velikom silom, pa bivši hegemon opet ne može OTVORENO da interveniše protiv nje. Zatim je problem što nikome nije unapred jasno koliko je stvarno jaka nova velika sila koja je u nastajanju. Pa stara velika sile može pokušati da spreči ravoj nove velike sile dok misli da je ona još uvek bitno slabija od nje. To je opasno vreme previranja, promena i međusobnog testiranja. Ako budemo imali sreće, vremenom nastaje relativna ravnoteža snaga između velikih sila (zbog mogućosti dinamičkog udruživanja dve u nekom trenutku slabije velike sile protiv treće, u tom trenutku najjače, što u sistemu stvara adaptivnu i stabilišuću negativnu povratnu spregu), ako ih ima bar tri. Dakle onda mogu stupati u privremene koalicije 2:1 ako jedna od njih (ili dve) malo oslabe (ili češće, mogu pretiti da bi to mogle da to urade u konfiguraciji svi protiv svih, 1:1:1), da joj se suparnik ne bi previše polakomio. Ovo balansiranje tri ili više velikih igrača nekada proizvodi period relativno stabilne ravnoteže koji takođe može da kao rezultat ima uglavnom mirno stanje u svetu, ne baš isto ali slično kao kad postoji samo jedan hegemon. Veliki su tada već naučili da se ne isplati izazivati drugu veliku silu jer je to isuviše skupo, pa to više ne rade otvoreno ili bar ne sa velikim ambicijima. Znaju se, bar približno, i sfera uticaja. Ko koju teritoriju smatra svojim lovištem, što takođe smanjuje potencijal za pogrešne procene. To tako može da potraje neko vreme, dok jedna od velikih sila previše ne oslabi, pa održavanje ravnoteže straha i moći prestaje da bude moguće u toj konfiguraciji uticajnih zemalja. Onda idemo u nove ciklus traženja nove ravnoteže ili stvaranja novog, jednog i jedinog hegemona.

Zaboravio sam da na kraju i eksplicitno navedem poentu ove priče pošto mi obično izgleda da je zaključak jasan iz izložene teorije, pa da i dalje ne gubim vreme sa pisanjem. Ali to naravno nekad i nije baš toliko očigledno. Dakle iz izloženog je jasno da u svetu postoje tri glavna stanja:

1. Privremeno stabilno stanje, samo jedna velika sila u svetu
2. Nestabilno, prelazno stanje, neke velike sile znatnije slabe, neke druge znatnije jačaju, a mogu se pojavljivati i nove
3. Privremeno stabilno stanje, ima više velikih sila koje su donekle u ravnoteži uticaja, straha i moći

1. Stanje 1 proizvodi mir u svetu. Eksploatacija malih zemalja je velika. Potencijal za promene i ispravljanje nepravdi je mali.
2. Stanje 2 proizvodi nestabilnost i ratove. Eksploatacija malih zemalja je i dalje velika, ali je tada potencijal za promene najveći.
3. Stanje 3 uglavnom proizvodi mir ali sa povremenim manjim ratovima. Nivo eksploatacije malih zemalja je manji nego u 1 i 2, i zavisi od toga da li su one duboko u zoni uticaja neke velike sile ali i koliko su hrabre da se bore za nezavisno i slobodno delovanje. Pošto male zemlje tada (promenom saveznika ili ucenama da će to uraditi) i dalje imaju mogućnost za promene i ispravljanje nepravdi koje trpe. Manje nego u vreme ratova i tranzicionog perioda, ali ipak, izvesne šanse tada postoje jer se velike sile plaše jedna druge i nemaju toliku slobodu delovanja kao u stanjima 1 i 2, a usput to nekad može da se izvede na mirniji način nego ratovima, što je default kad je svet u stanju 2 a ne 3.

Zaključak je da je za nas napovoljnije stanje broj 3, odnosno ravnotežna situacija kada ima više suprostavljenih velikih sila (tri ili više) koje su vremenom naučile da se plaše jedna druge, što je bukvalno jedino što u praksi može da ograniči njihovu svemoć. Priče o pravdi i međunarodnim zakonima su naivno fantaziranje, propaganda za mase. Ne u smislu da nisu bitni, nego u smislu koliko su "delatni", realni faktor uobličavanja događaja. Etika i vrednosti dakle za nas JESU izrazito dragoceni i treba im težiti, ali mogu biti i funkcionalni samo ako postoji i realna moć neke vrste koja stoji iza njih i omogućuje im da opstanu i deluju. Iz toga sledi da je za nas bolje da Rusija ne bude pobeđena i da Kina postane i ostane velika sila.

Originalni post sam napisao kao odgovor na primedbu da "dosada, barem u evropi, pitanja granica se nije potezalo". Dakle nije zato što je svet u post WWII periodu bio u stanju 1, a zapadna Evropa duboko u sferi uticaja Amerike kao hegemona, do nedavno jedine zaista velike svetske sile. Što ne znači da i dalje mora biti tako ako stvarno prelazimo u stanje 2.

 

[Igor]

Hegemon koji nikoga teritorijalno u Evropi nije osvajao nakon WW2, dok je deo istočne Evrope jedva čekao da se oslobodi naleta ruskih tenkova i uticaja koji su sa sobom dodatno nosili.

 

[mihajloboric87]

Ne treba ništa da se deli i da se menjaju granice prema UN-u.

Izuzetak je Palestina koja već ima status stalne države posmatrača u UN-u.

Nad tim narodom se vrši genocid.

Nad ruskim u Ukrajini ne. Da podsetimo, nijedan jedini Rus nije ubijen u Ukrajini pre nego što je ruska vojska upala u Ukrajinu 2014. godine.

Sve oko ruskog jezika i svega sličnog se dešava posle 2014. i upada Rusije u Krim i Donbas i početka invazije. Što i dalje nije naravno opravdanje za sve negativno i loše.

Ali redosled događaja mora da se zna i ko je upao da deli teritorije.

Redosled događaja ne odgovara tvom tumačenju, najprostiji primer- prvi zakon koji se odnosi na jezike u Ukrajini je donet 23. februara 2014. godine, a ruska vojska je intervenisala na Krimu 27. februara, a oni koji su taj zakon doneli su pre toga četiri meseca paralisali zemlju, nasiljem i uz pomoć stranih službi koje su čak i pucale po ulicama Kijeva.

Sve šta se dešavalo u Ukrajini je imalo tendenciju da se pretvori u ono šta je proživela Krajina devedesetih, ali vidim da se na nekim temama opravdavaju HDZ-ovi i Izetbegivičevi ekstremisti, ali hvala Bogu, Rusija reaguje malo drugačije nego srpska država.

Vidim da se potegla priča o tome da se Rusija uključila u građanski rat zbog ideje ,,svi Rusi u jednoj državi'', ali to jednostavno nije tačno.
Da su hteli da priključe teritorije Donbasa i Novorusije to bi učinili još 2014. godine.
Jedini razlog za intervenciju je pokušaj stvaranja antirusije u zemlji koja je ishodište dobrog dela kolektivnog sećanja ruskog naroda i ruske tradicije, istorije i kulture, što kroz pokušaj uvlačenja u NATO, što kroz širenje nacizma i otvorenog nasilja nad Rusima.
Čak je i takva intervencija, u početku ograničena, izvedena sa zakašnjenjem, jer su ,,zli osvajači'' pre toga pristali na dva mirovna sporazuma, a na samom početku operacije i na treći.

Priključenje teritorija se samo nametnulo, jer je marionetski režim sve zadrtiji i sve ekstremniji u ulozi produžene ruke za napad na Rusiju, a zaštita etničkih Rusa i ruskojezičnog stanovništva je jedan od ciljeva operacije.

 

[mihajloboric87]

Hegemon koji nikoga teritorijalno u Evropi nije osvajao nakon WW2, dok je deo istočne Evrope jedva čekao da se oslobodi naleta ruskih tenkova i uticaja koji su sa sobom dodatno nosili.

Hegemon jeste okupirao nakon Drugog Svetskog rata, i to deo naše zemlje, vodio je hibridni rat baš protiv naše zemlje, i dan danas tamo ima bazu!
Koja je to zemlja bila okupirana sovjetskom vojskom nakon rata i priključena Sovjetskom Savezu?
Sovjetska vojska je oslobađa teritorije koje su zauzeli nacisti, i nijedna država nije okupirana ili priključena Sovjetskom savezu probližno van granica nekadašnje Ruske Imperije.
Sve države istočnog bloka su bile nezavisne, a istok problema nisu ruski tenkovi koji su ih oslobodili od nacizma, već ideologija komunizma koju su nezavisne zemlje istočnnog bloka samostalno razvijale.

Događaji koji su zahvatili članice Varšavskog pakta krajem prošlog veka su se desili i u Rusiji. Dakle u pitanju je smena jednog sistema, koja se u Ist. Evropi uopšte ne bi desila da je taj blok bio nešto poput ZND-a i ODKB-a danas, i koja zbog načina na koji je sprovela i naglog prekida koji se desio nije donela ništa dobro pre svega samoj Rusiji, a neće doneti ništa dobro ni Rimuniji, Bugarskoj, Poljskoj, Nemačkoj i baltičkim zemljama jer je pad istočnog bloka iskorišćen za stvaranje solidne baze antiruske histerije.

 

[nensav]

Da, tako je, samo što je puno objašnjenje malo komplikovanije a nemam baš previše ni vremena ni volje da i dalje pišem eseje. Ali vrlo kratko:

Znatna dominacija nekog velikog svetskog hegemona proizvodi globalni mir ali i niz nepravdi jer on eksploatiše sve druge bez mogućnosti da bude kažnjen. I to radi u miru jer mu se niko ne može suprostaviti. Kad njegova snaga počne da slabi, jer počinju da jačaju druge velike sile, onda postaje opasno, jer se nova ravnoteža retko kad može stvoriti mirnim putem. Manje zemlje počinju da ratuju jedna protiv druge jer ni jedna velika sila više nema apsolutnu nadmoć. Veliki nekada nemaju snage da reše lokalni konflikt, nekada nemaju interesa, a nekada neka manja zemlja uđe u savez sa suparničkom velikom silom, pa bivši hegemon opet ne može OTVORENO da interveniše protiv nje. Zatim je problem što nikome nije unapred jasno koliko je stvarno jaka nova velika sila koja je u nastajanju. Pa stara velika sile može pokušati da spreči ravoj nove velike sile dok misli da je ona još uvek bitno slabija od nje. To je opasno vreme previranja, promena i međusobnog testiranja. Ako budemo imali sreće, vremenom nastaje relativna ravnoteža snaga između velikih sila (zbog mogućosti dinamičkog udruživanja dve u nekom trenutku slabije velike sile protiv treće, u tom trenutku najjače, što u sistemu stvara adaptivnu i stabilišuću negativnu povratnu spregu), ako ih ima bar tri. Dakle onda mogu stupati u privremene koalicije 2:1 ako jedna od njih (ili dve) malo oslabe (ili češće, mogu pretiti da bi to mogle da to urade u konfiguraciji svi protiv svih, 1:1:1), da joj se suparnik ne bi previše polakomio. Ovo balansiranje tri ili više velikih igrača nekada proizvodi period relativno stabilne ravnoteže koji takođe može da kao rezultat ima uglavnom mirno stanje u svetu, ne baš isto ali slično kao kad postoji samo jedan hegemon. Veliki su tada već naučili da se ne isplati izazivati drugu veliku silu jer je to isuviše skupo, pa to više ne rade otvoreno ili bar ne sa velikim ambicijima. Znaju se, bar približno, i sfera uticaja. Ko koju teritoriju smatra svojim lovištem, što takođe smanjuje potencijal za pogrešne procene. To tako može da potraje neko vreme, dok jedna od velikih sila previše ne oslabi, pa održavanje ravnoteže straha i moći prestaje da bude moguće u toj konfiguraciji uticajnih zemalja. Onda idemo u nove ciklus traženja nove ravnoteže ili stvaranja novog, jednog i jedinog hegemona.

Pa sad smo nekako pribižili stajališta. I ja mislim slično, već sam postovao o značaju stabilnosti u svetu. Stabilnost je dobra, mada ne mora da bude za sve države, ali za većinu da. Broj država koji su "garanti" tog proetka nije bitan, može da bude 1 (kao što su dosada bili SAD ili Rimsko carstvo, ali previše su oslabele pa više ne mogu to da budu), 2 (kao blokovska podela u hladnom ratu, po menei najstabilniji period, barem u Evropi) ili što kažeš 3, 4, itd. U srednjem veku u Evropsi se obično težilo trima silama čak su i međusobni ugovorili bili u tom pravcu (primer Rusija, Otomansko Carstvo, Austrougarska, manjele su se sile upadali su i druge )
Meni lično deluje da današnji svet ide ponovo ka dvoblokovskoj podeli. Na jednoj strani SAD, Japan, EU, itd., a na drugoj Kina, Indija Rusija tj BRIKS.