@Noki
Pitaš me da rečima, putem tastature i foruma, kvantifikujem nešto što je teško kvantifikovati i opisati rečima. Poenta je da ne volim nikakve ekstreme, i da postoji zdrava priča između lažnog robotskog osmeha i nadrndane smorene ili arogantne face.
Bio sam u Americi i video kako to izgleda iz prve ruke. Da, ima ljudi koji su prirodno, ili naviknuto nasmejani stalno, ali ima i dosta onih koji to rade jer moraju ili su se istrenirali, ne zato što zaista to žele. Kao Srbin, kada me u Americi neko koga ne znam pita "heeeey, I'm Mike, how are you?" ili " -ll- , I'm good, how ' you doin' ?" znam da me ne pita to zato što ga zaista zanima.
A poenta je da kod jednog broja ljudi, to dresiranje da se svi stalno smeju, dovodi i do burnout-a a i do potiskivanja emocija, što posle vodi u druge probleme i incidente, kojih je Amerika fala bogu puna. U Srbiji jesmo nadrndani i skotovi jedni prema drugima i ne podržavam ni to. Ali nekad je u nekim situacijama bolje kada čovek ima slobodu i pravo da kaže još nešto osim "hvala lepo, prijatan dan i bog vas blagoslovio što ste me upravo na'ranili g..nima na radnom mestu" (karikiram malo). Nego da ceo dan svaki dan glumi nešto što nije i ceri se i onda kad ne želi.
U svakom slučaju, ne želim ovakva lica i ovakve situacije:
Ovo je inače neka slika-skica koju je neko na netu napravio baš u okviru teme Američkog lažnog osmeha. Ne znam detalje, nisam ulazio u izvorni sajt, samo sam pozajmio sliku.
To isto ne volim kod Amerikanaca, što od malih nogu vežbaju izveštačene Holivudske osmehe za fotografije i postere. Pritom sam svestan da danas i naši mladi i klinci poziraju u 100 poza za društvene mreže. Ali kad prerastu to, sve to prođe. Drugo, naši vežbaju poze lica, ali ne do tog detalja da vežbaju čak i grčeve usta da bi osmeh bio "Holivudski" i da se vidi sve od levog do desnog kutnjaka od keza. A Ameri uvek, svih generacija i klasa, uvek imaju tu gore prikazanu uvežbanu tipsku facu sa kezom koju aktiviraju za svaku fotografiju. Umesto da dopuste da to nekad bude spontano i iskreno, i da svet vidi još neku dimenziju njihove ličnosti. Zato im sve te slike za godišnjake, porodične okupe, stupanja na dužnost, novine... uvek izgledaju isto.
Ta praksa sama po sebi nije strašna ako se radi sporadično. Ali Amerika je postala nacija u kojoj su svi ukalupljeni u te osmehe i ponašanja od malih nogu.
Ako nešto znači, ja ne volim kalupe ni kod drugih naroda. Recimo, ne volim kako Kineska država i društvo (njihova "kokos kultura") kalupe ljude tamo, da i oni glume i potiskuju emocije, samo na drugi način. Isti problem, samo drugi kraj na spektru i drugačija manifestacija. Samo što je to sad druga tema, ovde govorimo o osmehu u komunikaciji, pa se dotakosmo Amera kao primera i ilustracije.
...
