Bio danas u TC Ušće, pa svratio i do kule.
Ima tu još posla. Vidi se da je juče bila oluja, ali nema vidljive štete
Utisak je nestvaran. Celog života znam za kulu kao sivu, sumornu zapuštenu ruinu u poodmakloj fazi raspada. Sada, iako još uvek nezavršena, izgleda kao da je isečena i zalepljena sa neke stare fotografije, ili kao da je vremeplovom preneta iz 1940.
Sa jedne strane srećan što je zgrada spasena i rekonstruisana, što će žrtve logora najzad, sa toliko zakašnjenja konačno dobiti svoj memorijal i što ljudi neće više samo konstatovati "tu je bio logor" bez razumevanja šta su izgovorili.
Sa druge strane, gledam u ovaj prozor u predratni Beograd, tužan što u istovremeno nestaju mnoga zdanja iz istog vremena, porodične kuće, vile koje su suviše skromne za novokomponovane bogataše, ... Senjak, Prof i Činovnika kolonija, Neimar...onaj Vračar više ne postoji...
Kao so na ranu, u daljini se vidi kupola Mitrovićevog zamka na Dedinju.
Okolina - horor. Ako budu tražili dobrovoljce da se krči i utovaruje otpad, javljam se. A i red bi bio da se jednom radnom akcijom za vraćanje u prethodno stanje, potpuno dobrovoljnom, zatvori krug.
Kako misle da urede okolinu kule a da se ne ruši posleratni paviljon u kojem su danas stanovi, nije mi jasno.
Na mestu Nemačkog paviljona je ostalo još malo šuta, ograda fabrike Končar je uklonjena, ruše se i drugi posleratni objekti na trasi bulevara. Sada je vizura neometana, puca pogled, spajanje izgleda potpuno logično... Paviljon kao da je bio nepotrebni višak. A i ko ga je i kada sagradio, tek onda rušenje deluje kao nešto najnormalnije.