Соколски дом Друштва Београд IV
Соколско друштво Београд IV је основано 5. aвгуста 1929. године. У почетку је друштво изнајмљивало просторије за вежбање у локалној кафани на Чукарици. Камен темељац Соколског дома Друштва Београд IV освећен је 7. августа 1932. године. Објекат је подигнут
у Љешкој улици на земљишту које је донирао Митар Јовановић.
Пројектант дома је био архитекта Момир Коруновић. Грађевина је била скромних димензија, подужна, са четвороводним кровом, смештена дуж обода плаца. Са уличне стране налазио се асиметрично постављен улаз, изнад којег се налазио полукружно завршен прозорски отвор. Главни мотив фасаде представљао је низ од четири полукружно завршена прозора, која су осветљавала вежбаоницу. Дом је отворен и свечано освећен 14. маја 1933. године.
Пошто је грађевина била малих димензија, већ 1936. године предложено је да се дом преправи и дозида. Међутим, услед недостатка новчаних средстава, ангажовани архитекта Иван Грбац је тек 1938. Израдио пројекат проширења Соколског дома. Дозидане су позорница, мушка и женска свлачионица и једна мала дворана, захваљујући помоћи Министарства физичког васпитања. Пројекат проширења је био умерено модернистичког карактера. Дозидани западни корпус истакнут је вишесегментним пробијањем кровног венца, који је додатно наглашавао јарбол, испод којег је требало да стоји натпис Ни користи, ни славе, што је још при оснивању соколског покрета изговорио Јиндрих Фигнер.
Дозидани корпус је са уличне стране имао само један окулус, док су поред првобитног прозора изнад улаза додата још два полукружно завршена прозорска отвора и још два у сутерену. До улаза су водиле полукружне двојне степенице на које се настављала једноставна камена ограда. Западна фасада је вишесегментно рашчлањена на део који је био лишен декорације, осим једног окулуса, и на део ближи улици, који је красио рељеф сокола раширених крила с теговима и венцем у канџама.
Изнад рељефа је било предвиђено да стоји натпис Соко Београд IV. Источна фасада је у сутерену имала два правоугаона прозорска отвора, док је у приземљу поновљен низ од три полукружна прозора, а на спрату је додат пар окулуса вешто уклопљених у целину. На источној страни дворишне фасаде био је смештен излаз на летње вежбалиште. Дворишна страна је била мање репрезентативна, али је махом понављала ритам прозорских отвора
са уличне стране Соколског дома.
Није познато у којој мери је пројекат реализован, али се према садашњем стању објекта може закључити да су пропорције и распоред прозорских отвора нешто другачије изведени. Грађевина данас не поседује јарбол и окулус на западној страни прочеља, као ни пројектом
предвиђене натписе. На западној фасади се уместо рељефа сокола и натписа налази прозор, док су на источној фасади изостављени окулуси. Уместо предвиђене камене изведена је бетонска ограда, али је у потпуности реализована према нацрту. На основу овог поређења може се закључити да је изведени објекат далеко скромнији и мање репрезентативан од пројекта. По завршетку Другог светског рата, грађевина је 1946. године прешла у власништво Културно-уметничког друштва „Стеван Бракус“,43 тако да је делимично задржала своју функцију.