Данас православни верници прослављају празник Вазнесења Исуса Христа – Спасовдан. Спасовдан је и слава града Београда, чије обележавање почиње литургијом у Вазнесењској цркви, а потом и традиционалном литијом која полази од ове цркве у 18 сати. Честитамо празник граду и верницима.
На две фотографије из 1937. године, чувеног фотографа Ристе Марјановића, из породичне колекције, које су нам уступљене љубазношћу наследника за потребе организовања изложбе „Наслеђе Београда кроз објектив Ристе Марјановића“, a која је била постављена на Тргу Републике током овогодишњих Дана Београда, је поворка литије која стиже улицом краља Петра до Саборне цркве и свечаност испред зграде Српске Патријаршије.
1937. Пише у линку..Godina?
Тих година вршене су пробе моторног воза са италијанским колима „Бреда“ на релацији Београд – Загреб, која су показала добре резултате. Њиховом употребом време вожње на овој релацији је смањено за око 43%, са 7 часова и 30 минута колико је трајало са парном вучом на 4 часа и 14 минута. Овакве пробе су вршене и са колима других фабрика, али све је прекинуто почетком рата.
Nemam podatak, ali sigurno pre II sv. rata.Godina?
Vladimir Petrović, unuk predratnog industrijalca Vlastimira Petrovića, čuvenog majstor Vlaste, koji je pre više od osam decenija ispod Palilulske pijace u Beogradu izgradio tada najveću i najmoderniju garažu na Balkanu. Godinama je bila u vlasništvu Parking servisa, a pre dve godine je srušena. Ostao je samo betonski kostur, tu i tamo poduprt skelama da se ne bi sasvim urušio.
– To je tragedija! Moj deda je bio ugledni građanin, industrijalac, „solunac“. Imao je viziju da napravi automobilsku industriju, da se uključe i sinovi, da rade. Po povratku sa Solunskog fronta, deda je otišao u Beč, u školu za izradu automobilskih karoserija. Kada se vratio, sa bratom je na svojoj parceli podigao tu garažu. Kupovali su motore i ugrađivali u svoje karoserije. I posle smrti brata, nastavio je posao – priča Vladimir dok sedimo u baštici kafane, u neposrednoj blizini polusrušene garaže.
– Napravljen je najpre jedan sprat garaže, posle drugi, postepeno. Zbog tako velikih investicija, porodica je veoma skromno živela. Danas ova imovina vredi milione. Voleo bih da moj otac i stric, obojici im je već preko 80 godina, dožive da im se to vrati, kao što su doživeli da budu izbačeni.
– Tokom bombardovanja 6. aprila 1941, jedna bomba je pala na garažu, ali nije eksplodirala. Kada su Nemci umarširali, odmah su preuzeli garažu za svoje potrebe. Deda nikad nije smeo o tome da priča, jer bi bio proglašen za kolaboracionistu, ali su Nemci uredno plaćali kiriju. Od tih para, porodica je uspela da preživi rat. Ali, daleko od toga da su dobrovoljno predali garažu.
Posle je došlo oslobođenje...
– Moj otac Predrag je bio u partizanima, vozač, prošao je Sremski front. Ali, došli su „naši“ i preuzeli garažu od Nemaca. Moja porodica se nikad više nije tamo vratila. Dali su dedi neku malu radionicu u Ivankovačkoj ulici. Nedeljom bi stavljao na glavu polucilindar i sa decom bi se prošetao do Kalemegdana. Svim ostalim danima bio je crn i garav, majstor Vlasta u svojoj kovačnici.
Sve do 2007, garaža je opstajala (nadograđena manjim montažnim objektom na mestu gde je nekad bila porodična kuća Petrovića) i bila u funkciji, kao glavno mesto u Beogradu gde se obavljao tehnički pregled vozila. Parking servis je pre dve godine odlučio da garažu sruši i na tom mestu podigne velelepni poslovni objekat.