Архитектура беде
Однос власти према сиротињи између два светска рата и однос власти према сиротињи данас веома је сличан. У оба случаја изостаје брига, каже за НИН Злата Вуксановић Мацура
Живот на ивици је не само занимљива, већ и веома драгоцена књига која документовано разбија сваку илузију о лепотама и богатству Београда између два светска рата, како се о томе данас све чешће ламентира. Јер, главни град Краљевине Југославије насељавало је близу осамдесет одсто сиротиње, становништва на ивици беде! Архитекта Злата Вуксановић Мацура је то доказала књигом чији је поднаслов Становање сиротиње у Београду од 1919.-1941. За њу је саговорница НИН-а 2012. добила награду на Салону урбанизма и награду Ранко Радовић, а у марту ове године и награду Салона архитектуре.
Данас се често може чути да богати живе на Дедињу, Сењаку, Врачару... сиротиња је на периферији? Како је било између два рата?
Може се говорити о сиротињским деловима града, о сиротињским насељима, али се може говорити и о сиротињским енклавама у центру града. Нису само богати живели на Теразијама. Ту сте могли да нађете највећу сиротињу, као и у блоковима око Кнез Михаилове, или на Дедињу. Помешаност сиротињског и богаташког света је била врло присутна. Наравно, постојали су изразито сиротињски делови града као што су Јатаган мала, Пиштољ мала, али и Душановац, односно Предграђе Петра Мркоњића (сада почетак Браће Јерковића), Вождовац, Савинац, Грантовац...
Да ли је тако данас?
Добрим делом јесте. И даље постоји социјални микс између сиротих и богатих и то је предност Београда у односу на неке друге европске престонице. Београд је данас огроман просторно и сиромашни живе на целој територији.
Како бисте, као архитекта, описали становање људи на ивици беде?
Ако имате ситуацију да у 16 квадратних метара живи њих осморо, одраслих и деце, онда је то минимум минимума. Још ако нема струје, воде, низак је плафон, питате се колико је ту било кубних метара ваздуха. Сам начин градње кућа, станова, одавао је сиротињу. То су ретко биле зграде на спрат, углавном приземне куће од приручног материјала, које су зидали сами власници уз помоћ комшија.
Колики је био проценат сиротиње у Београду у том времену?
На основу свих расположивих података, може се рећи да је било између 70 и 80 одсто сиромашног становништва које је једва састављало крај са крајем. Слободан Видаковић, тадашњи уредник Београдских општинских новина, један светао лик захваљујући коме данас имамо много драгоцених података, информација и фотографија како се у Београду живело између два рата, потврђује ове проценте. Он је, иначе, записао и ову реченицу: „Београд је до Првог светског рата био град чиновника, а после рата град сиротиње.“ До Првог светског рата Београд је имао око100. 000 становника, а пред Други светски рат око 300. 000 житеља. Делом су то биле избеглице, али је било и оних из једнако сиромашне Србије и из других сиромашних крајева. Сиротиња је заправо била и просторно распоређена у целом Београду.
Колико су богати људи тога времена помагали сиротињу, јер се често говори да су они били велики задужбинари?
Јесу били задужбинари, али то не значи да су помагали сиромашне. Веома је мали број примера попут госпође Персиде Миленковић која је имала кућу у Коларчевој улици. Била је веома богата и помагала је Цркву, Универзитет, трговачку омладину, а дала је новац да се сазида једна кућа са 16 станова за престоничку сиротињу. Та кућа је била иза Аутокоманде, у Табановачкој улици, и срушена је шездесетих година када су зидали солитере. Имамо и пример породице Јаћимовић која је имала велику циглану на данашњој Цветковој пијаци. Они су помагали својим радницима који су ту били запослени. Давали су им бесплатно грађевински материјал, циглу, цреп да сазидају куће у којима би становали. Мало је, веома мало доказа, односно података о помоћи сиромашнима од стране богатих. Поједини богаташи су давали помоћ за народне кухиње, за тзв. зимску помоћ, што је била нека врста бесплатне зимнице, али све је то било више пропагандно него што је била суштинско решавање проблема. Ако неко даје новац за болницу, а радници раде у условима који су били ужасни, ако немају кров над главом, ако умиру од болести, онда је то пре лицемерје него филантропија.
Тај период о коме пишете је занимљив и по томе да је за тих двадесет година Београд имао и двадесетак градоначелника. Колико су они, уопште, имали времена да решавају овај проблем?
То су биле константне промене власти које нису стигле да се устале, тачније због тога није могло да дође до формирања система који ће бити подршка у решавању социјалних проблема. Најдуже је градоначелник Београда био индустријалац Влада Илић који је лепо живео, а његови радници нису били те среће. Мада га данас хвалимо, иако подаци нису склони томе. Кад је реч о решавању ових проблема о којима говоримо, ниједан од тих људи није оставио никакав лични печат.
Како бисте описали данашњи, архитектонски облик београдске сиротиње?
У Београду и даље имате остатке из тог времена, станове од собе и кујне, заједничка дворишта, скромне кућице од две собе са двориштанцетом. Не може се говорити о архитектонској предности тог наслеђа, то је историја града. Многа од тих дворишта замењују вишеспратнице, нажалост, једнако ружне.
Београд има најлепше зграде управо између два рата, које сведоче о богатству оних који су их градили?
Оне су углавном у центру града. Међутим, ако зађете у унутрашњост блокова, видећете да то није баш све тако светло и раскошно. Понегде то више делује као добра фасада којом су власници желели да покажу свој материјални статус. Наравно, треба знати да мерено у оквирима европских престоница у Београду и није било много великих богаташа. Они су били богати у локалним оквирима и мерилима, сем Милоша Савчића који је био индустријалац, градоначелник Београда, министар, и један од десет најбогатијих људи у Европи. Многи знају да је његова кућа била у Ужичкој 15, која је одузета његовим потомцима и у којој је после Другог светског рата становао председник Југославије Јосип Броз Тито, а потом и председник Србије Слободан Милошевић.
Шта је, по вашем сазнању, основна разлика између периода о коме сте писали, и овог после Другог светског рата?
После Другог светског рата друштво се уздизало, постајало је имућније, имали смо и изражен средњи слој, али оно што је непромењено је ромска популација која је и данас једнако на маргини друштва као и онда. У турско доба смо у Београду имали разне махале, грчку, турску, српску, ромску... које су се временом изгубиле. Данас су једино остале ромске махале које су препознатљиве, етнички чисте, и у њима су услови становања веома лоши. Те ромске махале веома се разликују од слике града. А у основи је чињеница да популација људи једноставно није уклопљена у живот града, као што није била ни у времену између два рата. Утолико је небрига данашњег друштва, односно власти, озбиљнија. У Београд је пуно људи избегло током деведесетих, нарочито са Косова, и они такође имају углавном лоше услове живота. Однос власти према сиротињи између два светска рата и однос власти према сиротињи данас је веома сличан. У оба случаја изостаје брига о тој популацији и онда и данас. Стално се покрећу нека питања тим поводом, формирају се комисије, неко време се прича да ће се урадити ово и оно, али се проблем изгуби у времену и ништа се не уради. Као што се у оном времену бежало од неких тема и проблема, чини ми се да се веома слична ситуација препознаје и данас.
Радмила Станковић
