Православна црква била је од Св. Саве стално више народна него верски духоборна установа. Од Немањине борбе против богумилске јереси ми никад у нашој цркви нисмо више имали неког јеретичког или шизматичког покрета. Оно што је одувек чинило главну снагу српског православља, оно што се у народу каже "српска вера", то није вера ортодоксије или уопште нека дубља религија, него је то оно што је спојено с вером као духовно наслеђе старине. То је фонд свих веровања пребојен доста танким слојем верске догматике. Као сви патриархални народи ми смо били пуни традиционализма, а за време дуге турске власти ми смо били поново враћени у такав живот. Наша црква била је изузетно либерална према народним обичајима, нешто што није хтела да изазива сукобе, а касније, што је свештенство, лишено могућности већег образовања, и само имало иста схватања о тим стварима као и широки народни редови.