Шта је сад чудно што се продају пси који више нису за службу?
Zovem se Aldo, živeo sam i radio u Srbiji, verovao sam da radim u "časnoj i poštenoj firmi". Svoje kolege sam voleo više od sebe, uvek sam se trudio da budem u prvim redovima tamo gde je bilo najopasnije, po kiši, po snegu ili po najvećem vrelcu, stajao bih uvek hrabro trudeći se da budem na visini zadatka. Moje kolege su za svoj posao primale platu, ja sam se svoje plate odrekao, rekao sam "Neka to vama, vi imate porodice, decu, stare roditelje, vama treba više, meni je dovoljno da imam šta da pojedem i gde da prespavam posle napornog radnog dana"...Više puta smo imali zadatak da prolazimo kroz minsko polje, opet sam rekao "Ja ću prvi, ako neko treba da gine nek to budem ja nemojte vi".. Voleo sam ih, voleo sam ih više nego sebe, verovao sam da i oni vole mene. Jednom sam uleteo u ruševine i čuo dečiji plač, uspeo sam da se probijem kroz srušene zidove i bezbedno izvučem to malo nevino biće, svi su mi aplaudirali, govorili su mi "Bravo Aldo, bravo dečko, ti si heroj"...Bio sam ponosan na sebe, govorio sam sebi "Hej pa ti si heroj, ti si VOJNIK Aldo, uspeo si, baviš se "najčasnijim" poslom..Godine su prolazile a ja nisam odustajao od predanog vršenja svoje dužnosti, nisam išao da godišnje odmore, na letovanja i zimovanja, nisam koristio slobodne dane, govorio sam sebi: "Aldo biće vremena za odmore, šetnje po prirodi, lenčarenja u hladovini ispod nekog oraha, otići ćeš u penziju kad ostariš...živećeš kao odlikovani heroj penzioner...Sve životne prepreke sam pobedio, i ratove, i poplave, i zemljotrese i požare...porazio sam čak i najopasnija minska polja koja sam vešto izbegavao...a onda...huh...onda sam doživeo najveći poraz nedostojan nijednom živom biću a kamoli tako poštenom i odanom službeniku...Posle punih 10 godina vrednog i odanog rada umesto starim proglasili su me RASHODOVANIM...Za mene njihovi životi bili su vredniji od zlata, svoj život sam nudio u zamenu za njihov...One koje sam najviše voleo, moj koleltiv, moje kolege, moj tim umesto u penziju šalju me na "vojni otpad" gde me nude za PETSTO DINARA...Eto..toliko vrede moj život, moja odanost, moja hrabrost...Može da me dobije svako za 500 dinara i da mi radi šta god poželi..da me veže na lanac, da me tuče i maltretira jer , ja sam RASHODOVAN, ja sam obična stvar, stara olupina, staro gvoždje, titanik koji tone..Živo biće nisam od momenta kad sam shvatio da vredim manje od karte za bioskop...Moji snovi o porodici, o lenčarenju ispod krošnje starog oraha su ugašeni...Moje ime je Aldo..ja sam nekad bio VOJNIK, krvario sam za ovu zemlju, ova zemlja me prodaje za 500 dinara..ne vredim čak ni toliko da budem nekom počasni poklon, makar još 500 dinara da zarade na meni..malo im je bilo što sam 10 godina radio samo za obrok...Naučite nešto iz moje priče, čuvajte se najviše onih koji vas najviše tapšu po ramenu, koji vas guraju u prve redove ratovanja, koji se kunu da vas vole...ne budite kao ja..Ne budite Aldo, ni Elon, ni Ira, ni Ar, ni svi moji veterani koji vrede kao jedna kafa u nekoj bitriji...
Ja više kao i da nisam živ, mene je ubila IZDAJA, jedini neprijatelj za kog nisam bio ni spreman, ni obučen, ni naučen, ni dresiran niti mi je instktivno genetski predodredjen osećaj za izdaju da bih znao kako da se nosim s tim..Jedini mali jedva vidljivi plamičak tinja u meni, taj plamičak zove se NADA..nada da će se pojaviti neko ko će reći "Hej Aldo, ma neće tebe niko nazivati rashodovanim, neće tebe niko za siću prodavati, ideš ti samnom momčino, ti si zlatan dečko, heroj, ti ćeš od danas biti ČLAN PORODICE, spavaćeš na najudobnijem dušeku, ješćeš šta god poželiš, odmaraćeš koliko god želiš i živećeš još duuugo dugo momčino moja, prerano su te ovi dripci otpisali"...Stvarno bih voleo da se to desi...ne bojim se smrti, ne bojim se ničega, samo mislim da nisam zaslužio da umrem na najgori mogući nači...a najgore je umreti RAZOČARAN, PONIŽEN I ODBAČEN...
Vladimir Savić
21.05.2025
Ovo s fejsa
www.telegraf.rs
n1info.rs
