Kučkari su posebno stanje uma.
Ima tu dosta materijala kako za psihologe i psihijatre, tako čak i za sociologe. Recimo, kako mnogim kučkarima kerovi služe kao surogati za decu i porodicu, i kakve to šire posledice ima po društvo.
Mnogi kučkari takođe mrze ili slabo podnose ljude.
Kučkarenje i sve te prateće dijagnoze su zamka za mnoge ljude jer ker pruža mnoge instant gratifikacije i zadovoljstva uz minimum truda. Recimo, sve što treba da uradiš da bi te ker voleo je da ga redovno hraniš, izvodiš i držiš u skloništu. I voleće te zbog toga kao boga. Dok zaslužiti ljubav, poštovanje i odanost ljudi ipak iziskuje neki trud, odricanja, vreme, strpljenje, rad na sebi, introspekciju... Kao što i prevazilaženje sukoba sa ljudima zahteva da čovek malo zađe u sebe i svoj um, da radi na sebi, da se proguta ego, da se menja, da razume drugu stranu, da se odrekne, da se izvini, da uči... E mnogi kučkari imaju stav "naaah, fak det, uzeću kera i u njegovim očima ću biti sve naj naj, i živećemo sami u stanu i biće nam super,i ne treba nam niko više". Još sebe ubede kako su mnogo humani i plemeniti (iako psuju ljudski rod svako veče) i milina. Malo truda, instant gratifikacija, maksimum izgovora za sve. I sve više njih upada u tu kolotečinu.