Spomenici

[milos.tro]

Pogledajte prilog 1
http://www.zelenilo.rs/novosti/jkp-zele ... la-djurica

 

[ZvezdarkaVracaric]

Вожд » 13 Oct 2016 07:45 am[/url]":1n7kjv8p]

Где је ово, и шта представља?

 

[direktor]

Trebalo bi da je hotel hajat

 

[Вожд]

Јесте Хајат.

 

[Гага]

Која срамота

Вандали скрнаве споменик у Земуну
С. С. - Ј. Н. | 20. октобар 2016. 22:15 | Коментара: 0
Обележје палим борцима у парку код општине Земун надлежни не успевају да обезбеде. Предлог да се мермерна плоча заштити оградом и покрије камерама

Драгица Пауновић, мајка погинулог војника Слободана, сама одржава обележје

СПОМЕНИК палим борцима у парку преко пута општине Земун поједини суграђани скрнаве недоличним понашањем, ту пију и мокре.

http://www.novosti.rs/%D0%B2%D0%B5%D1%8 ... 0%BD%D1%83

 

[ZvezdarkaVracaric]

На штанду "Интерпреса" и Фонда Оље Ивањицки, хала 4

 

[Вожд]

 

[Вожд]

Prema izjavama zarobljenih oficira iz Štetnerovog štaba, poginulo je ili zarobljeno 17.000. vojnika i oficira iz Štetnerove korpusne grupe. O tom podvigu jedinica Narodnoslobodilačke vojske i Crvene armije postojala je ploča na Avali na kojoj je bila zabeležena ova zajednička pobeda dveju armija. Nekoliko godina posle rata je skinuta, verovatno za vreme sukoba sa Informbiroom.

http://www.novosti.rs/dodatni_sadrzaj/c ... pod-Avalom

 

[Вожд]

Концерт военных коллективов в ходе совместного российско-сербско-белорусского учения «Славянское братство-2016» (Российский центр науки и культуры, г. Белград, Республика Сербия)
http://multimedia.mil.ru/multimedia/pho ... otoGallery

 

[relja]

Kada okupator hvali hrabrost branilaca: Zaboravljeno groblje iz Prvog svetskog rata u Beogradu

By Bane Gajić
novembar 11, 2016

http://www.vice.com/rs/read/kada-okupat ... u-beogradu

Teško je danas, kada se dođe do prostora vojničkog groblja na beogradskoj "planini" Košutnjaku, zamisliti da je tu nekada stajao stroj belih mermernih ploča između dva velika blještavo bela i jednim manjim sivim spomenikom. Na prostranoj kaskadnoj livadi šeta po koji par ili, uglavnom, vlasnici koji tu izvode pse u šetnju. Jedna velika betonska klupa, obrasla u decenijsku mahovinu, nekakav zapušteni spomenik pokriven talpama i delovima građevinskih skela da se ne raspadne i omanji sivi granitni komad sa nečitljivim natpisom na čijem vrhu je improvizovani krst od delova oružja. I to je sve.

Neupućeni posetilac bi teško mogao da pretpostavi da se nalazi na jedinstvenom mestu na svetu: nekropoli nekadašnjih nemačkih osvajača iz Prvog svetskog rata sa čijim kostima su izmešane kosti branilaca zbog čije besprimerne hrabrosti je komandant agresorske armije dao da se zajedno sahrane sa njegovim palim vojnicima iz 208. pruskog rezervnog puka i, neoubičajeno za poznate običaje ratovanja - da im se napravi spomenik na licu mesta.

Na spomeniku je uklesano par reči na dva jezika koje govore sve: „Hier Ruhen Serbische Helden – Ovde počivaju srpski junaci".

Ne sećam se da sam nekada video nekog da ide peške uz ulicu Kneza Višeslava, jednoj od najdužih i najstrmijih beogradskih ulica skroz do njenog vrha na Košutnjaku. Uspinjanje ovom ulicom zahteva ozbiljan napor i dobru kondiciju, čak iako je reč, recimo, o opuštenoj izletničkoj vikend šetnji. Svaki put kada bih krenuo tuda, iako u dobroj spremi posle decenija sporta, negde na pola puta bih uvek, već dobro oznojen, pomislio: „Pa je*** ti, kako li je bilo trčati ovuda bez ikakve kondicione pripreme, u krutom i kabastom čojanom odelu i sa desetak kila dodatnog tereta na sebi?"

Tih desetak kila tereta činili su leđni ranac-telećak sa ličnim stvarima, nešto hrane i vode, dosta municije u opasaču, ašov, šlem sa špicom, najmanje dve ručne bombe stahlgranate 15 zadenute za pojas i mauzer 98, dugačka puška u jednoj ruci; kabasta čojana garderoba je bio dugi šinjel carske nemačke uniforme, dok je kondiciona priprema falila jer pruski seljaci sa početka 20. veka nisu imali fizičko u školi, niti džogirali kroz polja i njive zbog kondicije.

„I još trčiš uz ovo brdo sa rečima komandanta u glavi, vrhovnog autoriteta tvog života u tom trenutku, feldmaršala Augusta fon Makenzena, koji ti je to jutro pred trk rekao da te gore na vrhu čekaju Srbi, vrlo opaki i vrlo hrabri ljudi koje ne možeš lako da pobediš i koji od svega na svetu najviše vole svoju slobodu zbog koje će da učine sve", pokušavam usput da se stavim u misli prosečnog nemačkog grenadira iz Prvog svetskog rata.

Makenzenova ideja je te jeseni 1915. godine bila da odseče srpskim branilačkim trupama mogućnost da se pregrupišu iza Topčidera i ugroze veličanstvenu pobedu sjajnog nemačkog oružja nad malim i kočopernim balkanskim narodom. Istim onim koji je dva puta prethodnog leta i zime masakrirao najbližeg saveznika tog pruskog rezerviste, moćnu Austrougarsku monarhiju, u dva slična juriša poput ovog u kome učestvuje moji zamišljeni vojnik.

Jer, današnja Kneza Višeslava bila je 7. oktobra te godine tek prostrana livada, bez ijednog drveta okolo, direktan pravac napada nemačke carske armije na položaje srpske odbrane prestonice, plitke improvizovane rovove na brzinu iskopane na potezu između današnjih kafea „Golf klub" i „Ski staza".

Makenzen je prethodno pola godine pažljivo pripremao napad na srpski glavni grad u improvizovanom štabu u jednoj kući u Staroj Pazovi. Beograd je prethodno pao na kratko u ruke njegovih saveznika, Austrougara, u decembru 1914. godine, ali su ih Srbi ubrzo rasturili na obroncima Suvobora i posle samo četrnaest dana okupacije, povratili prestonicu. Makenzen je zato cenio Srbe i njihov borbeni vojnički duh. Tog jutra, pred početak opšteg napada kojim je konačno trebalo slomiti tvrdokornu malu naciju, održao je govor u kome je ozbiljno upozorio trupe: „ Vi ne krećete na italijanski ili ruski front, već na Srbe koji najviše od svega cene svoju slobodu. Nemojte da ovaj mali ali hrabar narod pomrači slavu vašeg oružja."

Makenzenova klješta za Beograd su imala dva kraka: jedan, slabiji, u kome su učestvovale i prethodno osramoćene austrougarske trupe, napašće Dorćol, preko Dunava, i izbiti u centar grada. Drugi, u kome su bile proverene pruske trupe, navaliće na prve srpske položaje na Adi Ciganliji, pregaziti ih, i zatim preko pontonskog mosta koji će ekspresno napraviti na Čukarici - tačno gde je danas ulaz na Adu - zajahati greben Banovog brda sve do Košutnjaka odakle će se dalje spojiti sa dorćolskom ekipom.

A sve preko brutalno strme padine, buduće Kneza Višeslava.

Ispred čitavog tog kraka stajalo je stotinak srpskih vojnika u blatnjavim i vodom ispunjenim rovovima na Adi, nešto rezervista između fabričkih ruševina Čukarice i – njih 39 na Košutnjaku. 36 srpskih, dva britanska i jedan francuski vojnik u sastavu 7. beogradskog puka. Oni koji će dva dana i dve noći kasnije ući pravo u slavu.

Jer, obilazeći tek osvojeni grad Makenzen je prvo krenuo ka košutnjačkom visu gde je njegov plan prethodno naišao na najozbilniju teškoću: ukopani u rovovima, njih 39 je odolevalo dva dana i dve noći nemačkim neprestanim jurišima. Kad je nestalo metaka, dohvatili su se noževima i ašovima, u samim rovovima.

Do poslednjeg. Oko njih je ležalo više od 220 mrtvih Prusa. Zadivljen pogledom koji se pružao sa tog mesta i iskreno dirnut onim što je video, feldmaršal je odlučio da baš tu pokopa sve svoje mrtve vojnike pale tokom borbi u Beogradu. Tako je nastalo Deutche Friedhof, nemačko vojno groblje, u čijem centru je, pod posebnim spomenikom, ležalo 36 Srba, dva Britanca i jedan Francuz.

Za svoje vojnike je naredio da se naprave veliki kvadratni spomenik i jedna velika piramida. Grenadire je poređao u nekoliko redova, a mermer za sve spomenike je donet sa Terazija gde je dopremljen, tik pred rat, za oblaganje planirane česme. Velika klupa u centru vidikovca bila je namenjena da na nju sedne car Viljem II kada dođe u Beograd, što se i desilo nekoliko meseci kasnije. Posmatrajući panoramu doskorašnjeg bojišta sa kamene klupe, među redovima vojničkih spomenika, nemački car je, prema navodima, rekao: „Šteta što ovaj mali balkanski narod nije bio moj saveznik."

Sredinom 1930-ih, kompleks je bio dodatno uređen: umesto već istrulelih drvenih krstova srpskih vojnika, tadašnja beogradska vlast je stavila identične ploče izlivene u betonu na kojima su stajali originalni natpisi, onako kako su ih Nemci postavili za svakog srpskog vojnika – ime, prezime, čin i jedinica. Izgrađena je i nova kamena ograda oko čitavog prostora.

Iako su tih godina po čitavom gradu sakupljani ostaci branilaca iz 1915. i prebacivani u zajedničku spomen-kosturnicu na Novom groblju, heroje sa Košutnjaka niko nije dirao.

Spomen područje su tih godina uredno posećivali uglavnom vojni predstavnici Austrije, Mađarske i Nemačke, čak i kada je na vlast došao Treći rajh. Toponim je u svesti Beograđana postao „nemačko groblje", a okolna šuma je polako počinjala da gusti u današnju košutnjačku faunu u kojoj je nemoguće zamisliti nekadašnju golet -polje smrti.

U Drugom svetskom ratu, od jeseni 1941. nacistički okupatori počinju da šire prostor groblja i sahranjuju vojnike Vermahta poginule u borbi sa srpskim gerilcima, monarhistima i komunistima, u žestokom ustanku koji je buknuo u okupiranoj i namučenoj Srbiji. Nepoznat je tačan broj, ali je po sačuvanim fotografijama moguće izbrojati više od stotinu pokopanih vojnika Trećeg rajha na Košutnjaku. U kompleks su prebacivani poginuli i umrli ranjenici i iz južne i zapadne Srbije, pa čak i iz Bosne i Hrvatske, kao u svojevrsnu „Valhalu" na obodu Beograda, sve do početka 1944. godine. Svi su dobijali stilizovani drveni krst sa napisanim imenom, činom, mestom i datumom pogibije, i kukastim krstom u sredini. Groblje se brzo širilo i u jednom trenutku je obuhvatalo prostor sve do današnje ski-staze.

Najverovatnije je toliki broj Vermahtovih humki bio glavni i jedini razlog zašto se gnev oslobodilaca obrušio na kompleks već početkom 1945. godine. U tom gnevu, nove vlasti su porušile ne samo drvene krstače nacističkih vojnika, pojedinačne mermerne spomenike i veliku piramidu iz Prvog svetskog rata, već i sve srpske pojedinačne spomenike. Onaj glavni, sa jedinstvenim natpisom, ipak je volšebno preživeo sravnjivanje.

Brojne su priče kasnijekolale o sudbini košutnjačkog vojničkog mermera. Tvrdilo se da su pojedinačni spomenici nemačkih vojnika ugrađivani u temelj Letnje pozornice na Topčideru 1947. godine kako bi uglačani i pravilno kockasti lepo poslužili za nivelaciju bine. Druge glasine govorile su da su razvaljeni mermer iz blata izvlačili i nosili stanovnici okolnih ulica prilikom gradnji novih kuća 1950-ih, dok su neki izvori navodili da su mermerne ploče novi život dobile kao trotoari nekoliko obližnjih ulica na Banovom brdu.

Danas postoji jedan jedini trag - u zemlji livade blizu srpskog spomenika leže, naopako okrenute da im se ne vidi natpis, četiri ploče sa imenima srpskih heroja, poginulih na tom mestu oktobarskog jutra 1915, slobode radi. Mnoge noge prelaze preko te četiri prljave i blatnjave betonske ploče, nesvesne preko čega, ustvari, gaze.

Nekoliko puta sam obilazio ovaj deo Košutnjaka poslednjih godina, zainteresovan sudbinom piramidalnog spomenika. Dok veliki kubus stoji i raspada se, a bakarne ploče sa imenima palih grenadira sa njegovih leđa su volšebno nestale pre dve godine - jer, zna se, nema bolje reciklažne sirovine do bakra, kakav god bio - a sivi granit srpskih heroja povremeno i osvane zaogrnut ponekim memorijalnim vencem cveća, najčešće prilikom godišnjice bitke ili Dana primirja 11. novembra, od piramide ne postoji nijedan trag. A nije bila mala.

Otkrio sam je slučajno, u zimu 2013. godine. Šetajući sa prijateljem, beogradskim arhitektom i vrsnim poznavaocem istorije kompleksa, uočio sam je iza ograde elitne privatne škole, izgrađene tokom zlatnih devedesetih na jednom delu starog „Friedhofa".

„Eno je", viknuo sam, ne verujući da je taj ružni trouglasti komad nečega zaraslog u gustu mahovinu i buđ, i tesno ograđen da se ne vidi, zapravo onaj izgubljeni kovčeg beogradske ratne i spomeničke istorije. U neverici smo gledali taj otužni ostatak nekadašnje bitke, raspalo betonsko jezgro očerupano od mermera pre sedamdeset godina, zatečeni prizorom.

Jedno pitanje mi se uobličilo jače od svih, neprijatno u svojoj jednostavnosti, i suštinsko u našem odnosu prema svemu.

- Šta misliš - pitao sam prijatelja dok smo gvirili kroz ogradu pokušavajući da nekako telefonima snimimo ostatak - Gde su prebacili sve zakopane odavde, i Švabe, i Pruse i naše mučenike?

- Kako misliš – gde su ih prebacili - pitao me je.

- Pa, kad su srušili spomenike i uništili groblje, šta su uradili sa ljudskim ostacima? Da li su bar naše negde prebacili, na Novo groblje ili negde...

Prijatelj me je dugo posmatrao kao da se neprijatno čudi mojoj nemogućnosti da dođem do lakih spoznaja.

- Nigde nikog nisu prebacili. Oni su svi... još uvek tu.


U tekstu su korišćene fotografije iz kolekcije Dušana Napijala, Milana Tlačinca i drugih privatnih arhiva.

 

[direktor]

Odlican tekst

 

[Вожд]

 

[Вожд]

 

[Вожд]

 

[Kokos]

Ispred Specijalne bolnice za dečiju cerebralnu paralizu i razvojnu neurologiju. Izvinjavam se ako je bilo.

 

[Вожд]

 

[Вожд]

 

[direktor]

Sanu ovih dana bi trebao da skoknem do njih

 

[Вожд]

 

[direktor]

Мали: Дижемо споменик КраснoBy

Градоначелник Београда Синиша Мали састао се данас у Старом двору са руским вајаром Сергејом Никитином, који ће радити споменик чувеном руском архитекти Николају Краснову у Београду,

http://beogradske.rs/mali-dizemo-spomen ... asadu-msp/

 

[ZvezdarkaVracaric]

Вожд » 25 Nov 2016 12:32 am[/url]":jo5f3gm1]

Где је ово и откад је фотографија?

 

[Вожд]

Испред спортске хале у Железнику.

 

[Вожд]

 

[Вожд]

 

[Вожд]

Житељ Сингидунума пореклом из Сирије, III - IV век.