Pre neki dan presedao u Save Maškovića pa sam bacio oko na saobraćaj.
Protok je povećan, međutim semafor na raskrsnici sa Vojvode Stepe formira kolone (sada u dve trake) sve do kružnog toka na ukrštanju sa Bulevarom oslobođenja. Na kružnom toku pravac Bulevara oslobođenja blokira vozila iz Crnotravske dovoljno dugo da se kolone formiraju sve do stajališta Paunova. Vozila se potpuno zaustavljaju kao a semaforskoj raskrsnici jer jednostavno nemaju kud osim da čekaju da se oslobodi kružni tok. Za razliku od Save Maškovića gde lufta praktično nema, ovde je na raspolaganju još samo 50-ak metara do blokade raskrsnice s Paunovom. Stiče se utiak da je sve projektovano kao kratkoročno ublažavanje problema.
Autobusi više ne prave problem, no tegljači su prisutni kao na A10 u Amsterdamu iako se ne radi o gradskom autoputu. Neretko pominjem problem intragradskog tranzita koji uključuje i teretni saobraćaj, pa moram da naglasim da je ova saobraćajnica jedan primer sprovođenja gradskog tranzita arterijalnom uličnom mrežom.
Beogradski urbanizam već decenijama funkcioniše po principu seci uši-krpi dupe. Iako su pored UMP-a profila gradske magistrale za koji se još 70-ih smatralo da nije dovoljan planirane još dve autoputne poluobilaznice, do dana današnjeg nije realizovan ni UMP ni spoljna obilaznica u produženoj varijanti, dok se od one ključne odustalo. Sedamdesetih je bilo predviđeno da se industrijska zona radijalno spoji sa unutrašnjom obilaznicom Bulevarom Peka Dapčevića i ulicom Braće Jerković.
Teretni saobraćaj je trebalo da zaobiđe kružni put pokriven linijama JGP i veže se na magistralni pravac. Imajući u vidu unutrašnji i međunarodni tranzit spoljna poluobilaznica bi verovatno bila produžena do Batajnice, međutim najveći broj kamiona bi ipak koristilo drugi magistralni poluprsten u profilu autoputa do gradskih odredišta. Novi Beograd i Zemun su trebali imati najmanje dva autoputa, a stari, veći deo grada tri. Danas imamo ogromnu rupu između Autokomande i Ostružnice/Belog Potoka.
Pri svakom putovanju kroz grad susrećemo se sa nizom podsetnika na kratkovidost planiranja. Istina je da nismo vidoviti, da može doći do promašaja, međutim dosadašnja praksa višedecenijskog krpljenja nesumnjivo ukazuje kako na na prolongiranje starih, tako i na izazivanje novih problema koji komplikuju dalji razvoj.