Написао сам "мали знак охрабрења" ..., у оном смислу као што смо сви овде били, уз дозу неверице, на пример, својевремено охрабрени - исто тако спором - обновом попрсја Ивана Косанчића на Венцу.
Слично је сада и са српским језиком, надам се и с првим рушењем дивље градње - у Ресавској код Ургентног центра, око стуба Железничког моста у подножју Сењака, на раскрсници Бул. уметности, на пример. Први, охрабрујући потези, за које не знамо да ли ће се, како и када умножити.
Јасно је да се питање српског језика у оваквом времену и оваквој стварности не дотиче највећег броја грађана, као што их се не дотиче ни дивља градња, нити их се дотицало обнављање споменутог попрсја ... Деведесет и девет од сто грађана Београда још није било у БнВ, нити зна тачно шта се тамо ради, док је то овде велика тема.
Што не значи да неће имати своје мишљење о тим питањима, тим ужагреније што мање знају о њима. Без жеље да ишта науче и промене, само да на испразан начин реагују.
У овако запуштеном друштву је исто и с питањем стандардизације српског језика након неизмерне штете начињене током комунизма. Као што је мало кога истински брига за дивљу градњу, прљавштину, нецивилизованост и одступање од цивилизацијских стандарда у многим областима, једнако је мало кога брига што, на пример, на безмало сто посто потрошачких производа (укључујући гаранције, уговоре, упутства за употребу, декларације, састав) НЕМА званичне варијанте српског језика. Дете прво научи у школи ћирилицу, пошаљете га у самопослугу да купи нешто, и тамо је као слепо, ни на једном производу(!) нема тог писма на којем се описмењује. Многи производи имају амбалажу с две до четири идентичне стране, и ни на једној нема варијанте језика која се учи у првим разредима школе, која је државна, традиционална, једина у употреби од највеће цркве ... А свима пуна уста о равноправности писама, хм, све док нема ни слова ћирилице.
Нема државе и друштва на свету која тако дуго и безочно дискриминише своје становништво по основу језика и културе; које, истина, тешко идеологизовано, то не примећује као што не примећује дивљу градњу, лошу хигијену, лош политички систем, и сва друга одступања од цивилизацијских стандарда.
Само у таквом слепилу и опијености грађани прихватају да се на перфидан и систематичан начин лише свог матерњег језика и замене га језиком који држава признаје као језик неколико суседних држава. А једина стварна разлика по којој се разликују, нпр. бошњачки и српски језик је - у писму. На основу чега неко може да тврди да пише српски, кад он није званична варијанта државе Србије, а на први поглед јесте пре званична варијанта црногорског, бошњачког ...?
Језик може да послужи као ефикасан лакмус папир за показивање како је и у другим темељним сферама српског друштва и државе. Зато то није мало и неважно питање, напротив.
Зато је споменута промена мали знак, можда охрабрујући корак напред, ка освешћењу, напретку, цивилизацији.
И, има везе с архитектуром и темом, то је за све образоване и у српској култури укорењене архитекте ван сваке сумње. Од почетка писмености, натписи на грађевинама и на улици су њихов саставни део који сведочи о много чему у наредним столећима.
Слично је сада и са српским језиком, надам се и с првим рушењем дивље градње - у Ресавској код Ургентног центра, око стуба Железничког моста у подножју Сењака, на раскрсници Бул. уметности, на пример. Први, охрабрујући потези, за које не знамо да ли ће се, како и када умножити.
Јасно је да се питање српског језика у оваквом времену и оваквој стварности не дотиче највећег броја грађана, као што их се не дотиче ни дивља градња, нити их се дотицало обнављање споменутог попрсја ... Деведесет и девет од сто грађана Београда још није било у БнВ, нити зна тачно шта се тамо ради, док је то овде велика тема.
Што не значи да неће имати своје мишљење о тим питањима, тим ужагреније што мање знају о њима. Без жеље да ишта науче и промене, само да на испразан начин реагују.
У овако запуштеном друштву је исто и с питањем стандардизације српског језика након неизмерне штете начињене током комунизма. Као што је мало кога истински брига за дивљу градњу, прљавштину, нецивилизованост и одступање од цивилизацијских стандарда у многим областима, једнако је мало кога брига што, на пример, на безмало сто посто потрошачких производа (укључујући гаранције, уговоре, упутства за употребу, декларације, састав) НЕМА званичне варијанте српског језика. Дете прво научи у школи ћирилицу, пошаљете га у самопослугу да купи нешто, и тамо је као слепо, ни на једном производу(!) нема тог писма на којем се описмењује. Многи производи имају амбалажу с две до четири идентичне стране, и ни на једној нема варијанте језика која се учи у првим разредима школе, која је државна, традиционална, једина у употреби од највеће цркве ... А свима пуна уста о равноправности писама, хм, све док нема ни слова ћирилице.
Нема државе и друштва на свету која тако дуго и безочно дискриминише своје становништво по основу језика и културе; које, истина, тешко идеологизовано, то не примећује као што не примећује дивљу градњу, лошу хигијену, лош политички систем, и сва друга одступања од цивилизацијских стандарда.
Само у таквом слепилу и опијености грађани прихватају да се на перфидан и систематичан начин лише свог матерњег језика и замене га језиком који држава признаје као језик неколико суседних држава. А једина стварна разлика по којој се разликују, нпр. бошњачки и српски језик је - у писму. На основу чега неко може да тврди да пише српски, кад он није званична варијанта државе Србије, а на први поглед јесте пре званична варијанта црногорског, бошњачког ...?
Језик може да послужи као ефикасан лакмус папир за показивање како је и у другим темељним сферама српског друштва и државе. Зато то није мало и неважно питање, напротив.
Зато је споменута промена мали знак, можда охрабрујући корак напред, ка освешћењу, напретку, цивилизацији.
И, има везе с архитектуром и темом, то је за све образоване и у српској култури укорењене архитекте ван сваке сумње. Од почетка писмености, натписи на грађевинама и на улици су њихов саставни део који сведочи о много чему у наредним столећима.
