Karlo del Ponte":1636yu3o je napisao(la):
Односно, Ви Зума, сте против овога, ако сам добро схватио:
Da li sam protiv da posle 100 godina jedne šine zamenimo drugim? Jesam. Beograd je to već isuviše skupo platio na hiljadu različitih načina. Grad na ušću dve velike reke, sa velikim ostrvom, sa bregom i ravnicom oko ušća, i dalje je kao zidom sprečen da se na razne načine otvori svom prirodnom središtu, što je za posledicu imalo da na krajnje neprirodan način bude usmeren da svoj centar traži na kopnu. Za ovakvu lokaciju to je čista perverzija. Iako bi tramvaj koji bi išao tačno po trasi pruge doneo neke prednosti u javnom saobraćaju, verujem da su prednosti ipak manje od mana. Ionako je jedino stvarno rešenje za javni saobraćaj i ovakvu konfiguraciju terena samo metro, pa je sve drugo gubitak vremena i novca, što sve mane ovog rešenja čini još teže prihvatljivim. Mada bi obrazlaganje ovakvog zaključka tražilo malo dužu analizu.
Ako pričamo samo o situaciji koja je prikazana na fotografiji, onda tu stvarno nema šta da se razmišlja. Sumnjam da je danas u Evropi moguće naći i jedan jedini grad koji bi pristao na ovako nešto. Probajte da zamislite porodičnu šetnju na ovom mestu. Ili onu masu koja se valja kejom pored hotela Jugoslavija. Gde dete da potrči? Kako da se ljudi ovde opuste? Pa zar nisu došli ovde da pobegnu od buke i gradskog saobraćaja? Koliko njih može ovuda da prođe? Treba li na obali da pravimo tramvajske stanice? Da ovde budu prolazni pešački koridori javnog saobraćaja sa masama koje baš na keju čekaju zeleno svetlo na semaforu? Dok neko zabacuje udicu, pa peca više one na tramvajskom pešačkom prelazu nego što uhvati riba, a svi ostali pokušavaju da se proguraju između dve grupe. Ovde nema potrebne dubine obalskog prostora, tu jednostavno nema mesta ni za šta, i opet se mešaju potpuno nekompatibilni sadržaji. Ovako je efektivno ukinuto šetalište pored reke i pretvoreno u modernu verziju trotoara pored saobraćajnog koridora.
Da je ovo negde drugde, a ne na obali Save, bilo bi sjajno. Sam render je urađen sasvim dobro, a i prostor oko tramvajske pruge je ukusan i lepo rešen, samo što je sve zajedno na pogrešnom mestu. Meni je ovde naročito zanimljiv jedan detalj. Koliko čitav dizajn rendera dobro i dosledno otkriva implicitnu ideju o nameni prostora pored obala. Ovde je neophodna mala digresija.
Parkovi i kej su pored mnogih drugih namena, u principu tu da bi napravili ravnotežu u ambijentu u kome čovek velikog i haotičnog grada provodi vreme. Uglavnom je oko njega buka, užurbanost, gužva, ograničeni vidik pun zidova i prepreka, mašine, geometrija. To je, ukratko, artificijelni prostor. Pri tome je čovekov unutrašnji mentalni svet ispunjen zadacima, namerama, obavezama, orjentisan je ka konkretnim ciljevima. Javni prostori kao što su trotoari su zbog toga pre svega usmereni na to da osobu što brže sprovedu iz jedne tačke u drugu, to nisu mesta na koja su optimizovana za zadržavanje. Otuda i moderna estetika minimalnog. Prostor je očišćen svih viškova, ukrasa, svega što bi samo dodavalo ionako pretrpanom ambijentu. Efikasnost je ključ svega, sve mora da klizi, brzo i bez prepreka, a čovek okrenut sam ka sebi, ignoriše okolinu i okolne mase, dok žuri kroz grad pokušavajući da obavi mnogobrojne zadatke i predvidi buduće probleme.
Parkovi, zelene površine i obale reka zbog toga moraju da uspostave ravnotežu, i budu SVE SUPROTNO od nabrojanog. To su, što je prirodnije moguća, šira, tiša i otvorenija mesta gde se čovek opušta, gde mu se otvaraju vidici a on smanjuje brzinu, privremeno zaboravlja na ciljeve, brige i neposredne zadatke, prestaje da bude orjentisan sam ka sebi, okupiran brigama i zabavljen sopstvenim mislima, oslobađa se pritiska i otvara ka okolini, ponovo primećujući ljude koje ne poznaje, i grad koji ga okružuje. Urbanisti MORAJU da obezbede da ovakvi prostori postoje i da ih bude dovoljno za sve u razumno dalekoj budućnosti. To im je zadatak. Jer, investitori imaju para koje su gradu neophodne, pa će se već pobrinuti da sebi nekako obezbede poslovni prostor, ali neko mora da misli i o ovim ljudima koji su u obliku poreza takođe dali pare kojima, za razliku od investitora, oni sami više ne upravljaju.
U gornjem renderu je vrlo lepo i dosledno obala prevorena u poslovnu zonu. Pogledajte opremu i "ukrase". Nema ni jedne porodice. Nema dece. Nema penzionera. Nema pecaroša. Nema biciklista. Nema parova. Ima užurbani japi koji govori mobilnim telefonom. Ima jedna devojka koja je takođe usmerena ka sebi. Kao i japi uopšte ne zna gde se nalazi, ne gleda okolinu, nego verovatno čeka tramvaj zadubljena u mobilni ili knjigu. Predivan detalj je devojka koja sedi okrenuta ka tramvaju, ne ka reci. Sve je efikasno, geometrijski ravno i prazno, ali skladno, za biznis bez prepreka, gde nema ničega da odvlači pažnju od postavljenih ciljeva, ili da, nedaj bože, aktivira maštu. I u svakom pojedinom detalju direktno suprotno onome što bi ovde trebalo da se nalazi.
Ovo sam detaljno opisao zato što mislim da lepo odslikava izvor razlika koje imamo u ovim raspravama. Čak se i obala zamišlja kao moderno poslovno okruženje? Nije ni čudo da se onda u tako zamišljeni ambijent obale Beogradskih reka lepo uklapa i Zaha na Kamegdanu i poslovna kula na levom rukavcu Dunava. I ja bih voleo da Beograd ima ono što mu fali. Jak biznis i poslovni ambijent koje gradu donosi dovoljno para da bi se konačno mogao transformisati u modernu metropolu koja tako i izgleda. Ali to se neće desiti ako pri tome zbog privremene koristi uništavamo jedine stvarne prednosti koje Beograd ima u odnosu na druge gradove, ostajući tako bez ičega što može da kompenzuje njegove mane koje će još dugo vremena ostati. Na kraju krajeva, poslovnim ljudima prirodne i opuštene oaze na obali reka trebaju više, a ne manje od ostalih.
