Rio, crteži koje sam ja postavljao su krajnje uprošćene skice kojima je jedina svrha bila da na popularan i svim čitaocima pristupačan način pokažem da se na drvenim šipovima zasta mogu pojaviti velike sile, pa je njegova eventualna degradacija ozbiljan problem. Dakle da je u prostornom planu moralo biti pomenuto na osnovu čega misle da most, uključujujući u to i njegove temelje, može podneti dve dodatne metalne konstrukcije sa ogromnim saobraćajam. Apsolutno mi nije bila namera da prikažem realno sve delove mosta i sve sile koje se tu pojavljuju. Fokus je bio samo na okolini drvenih šipova (pošto su baš oni podložni degradaciji i najmanje dostupni).
Zbog toga sam u par poruka naveo nekoliko mogućih situacija gde njihove oslabljene mehaničke karakteristike mogu biti izvor ozbiljnih problema. Prva slika je (i to ne slučajno nego namerno, pogledaj tekst na slici) trebalo da ilustruje situaciju podlokavanja temelja stuba. To olakšava pristup kiseoniku rastvorenom u vodi do šipova i ubrzava njihovo truljenje, ali istovremeno narušava i mehaničke karakteristike, jer tako na izložene šipove deluju dodatne sile koje ih lome.
Ti si rekao da ljudi ovo stalno proveravaju i da se ta situacija realno ne može desiti. Nažalost ovde postroji ozbiljan problem. Ja sam još ranije bio da pogledam kako to danas izgleda. Larsen talpe koje su služile kao oplata za beton NISU skinute, tako da se spolja apsolutno ništa ne vidi. Nikakvi gnjurci tu ne mogu da pomognu. Niti je drvenim šipovima moguće prići, ni videti u kakvom su stanju, niti se može videti koliko peska, mulja i ostalih sedimeneta i dalje ima ispod stuba i unutar talpi. Iskreno se nadam da postoje bezkontaktne, daljinske metode da se to utvrdi. Lasren talpe sa jedne strane pomažu, jer smanjuju ispiranje temelja (inače bi čitav most davno otišao niz reku). Nažalost, one su daleko od toga da budu vodonepropusne na spojevima. Ustvari, čak se i na samom vrhu pojedinih već vide pukotine od korozije. Kombinacija veoma sitnog peska i rastvorenog mulja sa rečnog dna, izrazito jake struje i žestokog vrtloženja oko stubova, tokom protekle 73 godine je sasvim lako mogla isprati deo materjala kroz postojeće pukotine, a da to baš niko ne vidi. Takvo ispitivanje je već priličan logistički poduhvat sam po sebi, i ni malo jeftin. Da ga je neko radio, verujem da bi već čuli za njega, a pisci prostornog plana bi ga sasvim sigurno pomenuli, budući da se čitav koncept pristupa BNVu sa Novog Beograda zasniva na tome da se od jednog problematičnog i brzog ratnog mosta napravi glavna magistala za pristup SA i centru Beograda.
Zatim sam pomenuo drugi primer kako drveni šipovi mogu biti problem. Pošto Nemci u žurbi verovatno nisu mogli da obezbede toliko debelog i pravog hrastovog drveća bez ikakvih grešaka, koje je DUŽE od 10 metara, morali su se zadovoljiti sa šipovima od 10 metara. To onda znači da su oni pobadani na dubinu od najviše 8 metra, a verovatnije recimo 6. Svi moderni šipovi na Savi i Dunavi su išli bitno dublje. To otvara pitanje da li su svi stubovi dovoljno duboko i dobro fundirani u tvrđim slojevima zemljišta, ispod labavo povezanih rečnih nanosa na dnu reke. Ako se most optereti bitno više nego što je do sad bio opterećen, a to je plan, u kojoj tački će plitko fundirani šipovi početi da klizaju u eventualno nedovoljno stabilnom zemljištu? Zar nije bilo od suštinske važnosti da neko u tom planu napiše da se to ne može desiti, jer je stabilno zemljište vrlo plitko, tj nestabilnih nanosa na dnu reke nema puno?
I na kraju sam dao primer sa zemljotresom i silama koje se tu pojavljuju.
Kao što sam na početku rekao, nije mi ni bila namera da bez veze gubim vreme na crtanje ležište mosta i svih sila koje se tu pojavljuju, pošto to nije bitno za poentu da se izvestan deo tih ogromnih sila zemljotresa ipak prenosi do (eventualno oslabljenih) šipova.
Problem sa tvojom primedbom je sledeći. Kada bi metalna konstrukcija mosta na svom ležištu zaista bila potpuno slobodna u horizontalnom kretanju, onda bi ti bio delimično u pravu (sem što masivni betonski stubovi i talpe takođe imaju svoju sopstvenu veliku masu i inerciju). Ali u opštem slučaju nije tako, jer neka vrsta prenošenje sila na stub uvek postoji. Ako ništa drugo postoji trenje koje se ne može potpuno izbeći i deo energije stalnih vibracija (pa i horiontalnih) se mora prenositi i na stub. I plus imamo vertikalne komponente sila tokom zemljotresa koje se mogu delom dampovati elastičnim umetcima, ali se uglavnom (u smislu prenete energije) ne mogu izbeći, što je uzevši u obzir njihovu ogromnu veličinu veoma ozbiljno. Naravno, ako je oslonac nemačkog mosta takvog tipa da uopšte ima prigušivanje oscilacija. To dalje slabi i razara trulo drvo, tako da na kraju ono može pući i po horiontalnom pravcu u kome je najtanje (30cm). Da li će 73 godine takvih vibracija biti dovoljno za drastično degradirane mehaničke karakteristike šipova koji su truli ili oštećeni od eksplozija bombi (ako su takvi) nije lako reći, ali se mora uzeti u obzir.
Itd. Itd. Ovo nije takmičenje u proračunima, nismo mi ti koji to treba da rade i kažu da je nešto od ovoga moguće ili nije moguće uzevši u obzir realne brojeve i podatke. Dovoljno je kvalitativno pokazati mehanizme kojima se nešto nigde u zvaničnoj dokumentaciji spomenuto može desiti, a na stručnjacima je da jasno objasne, obrazlože i dokumentuju svoj stav o realnim izgledima za tako nešto.
