Kombinacija zelenila i drugih vrsta urbanizovanog javnog pešačkog prostora sa sitnim uslugama i ponekim prizemnim objektom je sasvim prihvatljiva, sve dok su prve visoke zgrade ili prva ulica dovoljno udaljeni od vode. Mora se napraviti dovoljno mesta za ogroman broj ljudi. E sad, koliko je "dovoljno", je mnogo teže pitanje. Treba imati u vidu mnoge faktore.
Recimo, Knez je već danas tesan, a ne predstavlja jedinu pešačku vezu dva dela grada (bez pentranja po brdima), nema kroz sebe provučenu biciklističku stazu, i nije na obali reke. Čak se i Zemunskim kejom, uz svu njegovu širinu i dodatno nasuto proširenje na nižem nivou više ne može tako lako proći. Neću ni da spominjem jezivu gužvu koja već dugo vlada u delu pored Hotela Jugoslavija. Na šta će to ličiti i koliko će ljudi biti na Beogradskim obalama za 20 i više godina? Kolika će tada biti prosečna letnja temperatura na asvaltu, dalje od reke, i koliko će meseci da traje leto? Tada više nećete moći da pomerite red solitera i napravite više mesta.
Pa zatim imamo problem što se za svaku novouređenu površinu na obali reke sada nekako podrazumeva da je ustvari predviđena za restoransku baštu, i da pripada kafani koja se tu nalazi kao njen ekonomski prostor i jedini razlog zašto je ona uopšte voljna da plaća tako skupo mesto. Jedini izuzetak je stari deo Zemunskog keja i to samo zbog tradicije, navike i činjenice da bi Zemunci podigli revoluciju kad bi im se i to uzelo, kao što je to učinjeno sa svim preostalim, novim delovima Zemunskog keja. Od tobožnjeg i nesuđenog "pristaništa" pored kapetanije, pa bukvalno sve što je napravljeno uzvodno. SVUDA su na obali SAMO kafanski stolovi i ništa drugo, tj. ako ne računamo parkinge na samom keju, što se takođe može smatrati kao neka vrsta kafanskog prostora, ali za auto cenjenog gosta.
To znači da se pri izboru neophodne širine buduće obale mora računati i na to da će njen dobar (pa možda i najveći) deo biti zauzet kafanskim baštama ili nečim drugim što nekome donosi pare. Naše vlasti vide Beogradske obale kao jedinstvenu mogućnost dodatne zarade (i to je čitava njihova motivacija za "silazak Beograda na reke"), a ne kao prolaz, odmorište, rekreativno šetalište, eko zonu ili bilo šta drugo što je isto tako besplatno i svima pristupačno. Tako da za obalu morate ostaviti POPRILIČNO mesta da bi vam na kraju ostalo bilo šta. Nije Jovin nije bez veze spominjao 100 metara. Pedeset bi verovatno bio apsolutni minimum, ali uz znatan stepen urbanističke i komunalne discipline, i potpuno drugačiji politički pristup korišćenju najvrednijeg zemljišta, što je nažalost u našoj praksi nedostižni ideal.
Da vidite kako to izgleda u Zemunu:
Ovde su u vreme Šešelja bez skrupula prekinuli stari Zemunski kej i nastavak šetališta proglasili privatnom kafanskom baštom gde su se skupljale i pijančile glavešine vladajuće Radikalne stranke. Da bi svima bilo jasno da ako ne žele u kafanu, dalje ne treba da idu, sazidali su i poprečni zidić i zasadili gust zeleni zid. Bili su tu i neki metalni stubovi i lanci, ali su ih posle skinuli kao nepotrebne.
Kada uporni šetač ovde ipak uđe, shvati da je ostavljen prolaz nešto "jači" od 1 metar. Sve ostalo je predviđeno za kafanske stolove. Ako neko ovde stane, mimoilaženje nije tako jednostavno.
Posle nasipanja i proširenja obale, jednostavno su se i oni proširili, pa je gornji nivo keja za šetnju i prolaznike jednako nedostupan kao što je i do tada bio.
Vremenom se otvorena bašta pretvorila u dodatnu zgradu, koja sada, na novonasutom delu, ima SVOJU baštu.
I od ovog mesta uzvodno, svuda je jednako. I bivša i nova obala se sastoji od pojasa prekrivenog stolovima, što smenjuje pojas prekriven parkingom. Onda opet idu stolovi, pa iza njih parking ...
Mada se ovde, razumljivo, ne vidi dobro, sasvim levo na gornjoj slici je nastavak već tradicionalnog "novog Beogradskog šetališta" širokog 1 metar.
Još dalje, više ne postoji ni ono.
Ako na Savskoj obali i bude bilo bolje, teško da će biti bitno bolje. I dalje će dobar deo ionako male javne površine biti predviđen kao komercijalni prostor koji koriste zakupci lokala na obali. Ako se od reke do zgrada ostavi samo 20-30 metara, od te obale nema ništa.
Inače, što se tiče širine obale i vođenja računa o pešacima u projektu BNV, ne moramo previše pogađati. Ovako izgleda okolina prvog objekta i prvi urbanistički izbor po tom pitanju. Nažalost, ovde to više nije ni pitanje urbanističkih normi, već nešto daleko elementarnije: koliko se ljudi ovde može mimići ako tokom šetnje požele i da pričaju jedan sa drugim bez potrebe da govore u potiljak sagovornika.
