Проф. др Ратко Ристић, хидролог и еколог, декан Шумарског факултета у Београду и продекан Универзитета у Београду на скупу у Kоштунићима:
"Сваки човек треба да зна шта значи експлоатација литијума. Ефекти тих загађења нису локализовани. Ако буде реализације пројекта Јадар, па неће бити угрожена само Лозница, биће угрожено све низводно, низ Јадар, низ Дрину, низ Саву, до Београда и даље. Ви овде, ако будете имали ископавања, Чачак ће бити угрожен, Горњи Милановац ће бити угрожен, и последице ће бити несагледиве. Kо форсира ископавања литијума? Они за које се користи еуфемизам, лепа реч, "западни пријатељи", а уствари једна организована банда предатора и себичњака која само јури за сопственим интересом"
"Осећајући тај мирис крви и профита дошли су и у Србију. Има тог литијума и у другим европским земљама. Међутим, подаци се не саопштавају, да би се направила илузија да ето, у некој Србији, имамо те јединствене резерве. То су бедне и мале резерве. Далеко веће резерве постоје у неким европским земљама. Ево конкретно, сви знате за Португалију. Али Португалија је разумела да не постоји никаква финансијска и материјална добит која објашњава зашто треба разорити неколико стотина километара квадратних да би се правиле неке батерије за аутомобиле које би возили неки фини, намирисани људи у другим деловима света. И Португалија је то одбила"
"Шта ми знамо? Ми знамо могуће последице онога што ће се радити у долини Јадра, јер су за то објављени неки документи и урађени су неки пројекти. Ја сам био један од говорника у Српској академији наука и уметности са мојим докторантима, са младим људима. Урадили смо једну просторну анализу и у првој фази било би уништено неповратно 533 хектара земљишта. Од тога 317 хектара обрадивих површина и преко 214 хектара високо вредних шума. И то где? У крају где је сваки педаљ земље обрађен, где су села жива, где у домаћинствима има мале деце, где раде школе и ви кад видите то, видите једну питомину, један спокој, један јако леп предео. У том крају имамо јако богат биодиверзитет.Тамо живи неколико стотина врста биљног и животињског света, од тога 145 строго заштићених и заштићених врста. Изградња рудника би то збрисала."
"Тамо је предвиђено да се у првој фази подигну неке депоније на 310 хектара у којима бина крају било око 60 милиона метара кубних токсичног, канцерогеног отпада који има киселост ПХ3 и који се налази у приобаљу Јадра. Јадар је један опак, бујични водоток,као и ова ваша Чемерница која је сад мала, мешутим када надође, ви знате шта она ради и не постоји нико ко може да гарантује да би неки насипи који би били направљени око тих депонија могли да задрже тај поплавни талас да не растури депонију. Прво би загадио целу долину Јадра са тим токсичним, канцерогеним муљем, а нејвећи део би повукао у водоток, у корито, улио се у Дрину, Дрина у Саву, и ето тог отрова до највећег изворишта воде у земљи, а то је Макиш поред Београда."
"Експлоатација руде која се одвија у подземљу упумпавањем воде, па испумпавањем, један врло компликован технолошки процес, изазвала би слегање терена. Према документима Рио Тинта дошло би до слегања више од 800 хектара терена.У тих 60 милиона метара кубних опасног отпада било би садржано најмање 5.500 тона арсена који је отрован и не треба ништа да вам причам на ту тему. Дневно би се довозило у процесу концентрације руде хиљаду сто тона сумпорне киселине, 300 дана у години. Дакле, годишње, преко 340 хиљада тона сумпорне киселине, која би била грејана на неких 240 степени, би било изливано на тај концентрат ради примене тог процеса."
"Од тога би се правиле литијум-јонске батерије, не верујем да би се правиле у Србији, а чули смо знамените технологе, дакле, људе који се баве производњом батерија, који тврде да те батерије и нису баш тако перспективан производ, јер већ сада се праве врло ефикасне натријум-јонске батерије које су поузданије од литијумских. А натријума у природи има чак 1000 пута више и ти процеси издвајања натријума нису ни издалека тако опасни, као када је у питању литијум."
"Рио Тинто има ужасавајућу глоблану репутацију. Они су чак били и предмет рада и анализа комисија УН-а. Ја ћу поменути пројекат "Букенвил", то је Папуа Нова Гвинеја где је направљена депонија од преко милијарду тона хипер-токсичног отпада. Има нека локална река која тече поред те депоније и испира сво ђубре из ње, улива се у океан и у пречнику од 15 км нема живота у том океану. Локално становништво пати од читаве палете најгорих могућих болести и људи су на крају дигли побуну и у тој побуни је погинуло 15000 људи. А побунили су се кад су схватили да немају своје њиве, немају своје шуме, немају своје реке и нема више живог света са којим су живели и који су прилично умерено користили."
"Ми имамо једно Министарство које се зове Министарство рударства и енергетике. Нажалост, ја морам да констатујем да се то Министарство често понаша као представништво, као канцеларија мултинационалних рударских компанија и уопште не брине о интересима сопствене земље и сопственог народа. О томе говоре чињенице. Ми имамо издата истражна права за град Лозницу, за град Ваљево, за Јагодину, за Пожегу, за Рековац и ко зна где још. Дакле, они само лиферују и штанцују та одобрења и просто се питам, ако би се то допустило, на шта би Србија личила за 30 до 40 година."
