Restorani u Beogradu

[direktor]

ODE JOS JEDNA GOSPODARSKA MEHANA
Beograd: Katanac na "Gospodarsku mehanu"
M. T. KOVAČEVIĆ | 17. septembar 2013. 22:14 | Komentara: 1
Zbog pasarele Mosta na Adi, zatvara se najstarija beogradska kafana otvorena pre 193 godine. Novi lokal sa starim imenom, biće uskoro otvoren u Kosovskoj ulici
NAJSTARIJA beogradaska kafana "Gospodarska mehana", posle 193 godine, zatvara svoja vrata. Kultni gastronomski hram domaće kuhinje, zbog izgradnje Mosta na Adi, izgubio je saobraćajnu vezu sa ostatkom sveta, a tako i sa svojim vernim gostima.


- Nažalost, primorani smo da stavimo katanac na lokal koji na ovom mestu postoji od 1820. godine - sa tugom u glasu priča vlasnik Slavko Drinjak. - Izgradnjom nove pasarele koja povezuje Bulevar vojvode Mišića i novoizgrađeni most, mi smo izgubili saobraćajnu vezu. Jedini način da se dođe do lokala je tramvajem.

Prema Drinjakovim rečima, pre sedam godina, velikim sredstvima lokal je potpuno renovirao i doveo ga u reprezentativno stanje, sa etno-motivima. Unutrašnjost lokala mešavina je starog i novog doba. Dominiraju drveni nameštaj i vitrine, fotografije starog Beograda, ukrasna grnčarija, venci belog luka, crvenih papričica, radio aparati stari više od jednog veka.

- Čast i obaveza je imati lokal sa ovakvom tradicijom. Zbog toga smo, prilikom renoviranja, morali da vodimo računa da sačuvamo autentičan spoljni izgled iz 19. veka - kaže naš sagovornik.

Prethodnih godina, zahvaljujući kvatitetnoj hrani i higijeni, "Mehana" je sačuvala stare i prvukla veliki broj novih gostiju. Međutim, gubitkom kopnenog puta, broj praznih stolica se povećao, a bilo je i dana kada bi imali tek pokojeg, zalutalog prijatelja kafane.


ISTORIJAT
"GOSPODARSKA mehana" otvorena je 1920. godine, a do ove nedelje nalazila se u Bulevaru vojvode Mišića 59. Lokal je bio prepoznatljiv po domaćim specijalitetima - vojnički pasulj, teletina ispod sača, jagnjetina sa ražnja i pljeskavica, sa autentičnom recepturom koja se ljubomorno čuva. Sredom se "Mehana" pretvara u pčelinju košnicu, jer se iz velikog kazana služi vojnički pasulj sa govedinom, bez limita.

Narednih dana deo enterijera biće premešten u prostor koji se nalazi u hotelu "Union", u Kosovskoj ulici. Tamo će se otvoriti novi lokal sa starim imenom i domaćom kuhinjom.

- Pokušaćemo da sačuvamo domaćinsku nit koju je gotovo dva veka imala "Gospodarska mehana" - kaže Drinjak.

Podsećamo, stara mehana otvorena je davne 1820. godine, po nalogu gospodar Jovana Obrenovića, koji ju je po svojoj tituli i nazvao. Ušuškana u podnožju senjačkog brda, nedaleko od Save, vekovima je primala putnike-namernike. Prolazili su razni osvajači, menjale se vlasti, upravljali razni vlasnici, menjala se klijentela, ali je naziv izdržao dva veka bez promena.

U 19. veku, nedaleko od kafane, nalazilo se carinski punkt - čumurkana, odakle su srpski trgovci skelom izvozili prasiće i drvenu građu, a uvozili šećer i drugi bakaluk. U mehani su se sklapali poslovi, a pored rabadžija i trgovaca, za astalima svoje mesto su nalazili žandari i špekulanti. Svoj ćošak, u koji niko nije smo da sedne, imao je i tadašnji knjaz Miloš Veliki. Prema priči, bio je čest gost, jer je ovde od raje dobijao prave informacije šta se dešava u tadašnjoj Srbiji.
ZATVARAJU KAFANE JEDNU ZA DRUGOM

POSLEDNjIH meseci Beograd je zahvatila epidemija zatvaranja kultnih restorana. Sa mape prestonice nestali su "Venecija", "Šumatovac"... Ne tako davno, najreprezentativniji beogradski restoran u Knez Mihailovoj ulici "Ruski car", posle 122 godine više nije u turističkim razglednicama sa tim imenom. Nema više ni "Grčke kraljice".
http://www.novosti.rs/vesti/beograd.74. ... mehanuquot

 

[direktor]

http://www.intergalacticdiner.com/Integ ... dosli.html
Nezdrava hrana opet

 

[direktor]

http://www.novosti.rs/vesti/beograd.74. ... i-Venecija

 

[Гага]

http://www.intergalacticdiner.com/Integ ... dosli.html
Nezdrava hrana opet

Кад већ спомињеш нездраву храну или ти брзу храну:

"Mekdonalds" iskopao grob samom sebi: Apelovao na radnike da ne jedu brzu hranu
Autor: Tanjug/ Foto: Ilustracija 26.12.2013. - 22:30 Komentara (0)
"Mek" je putem sajta savetovao svojim radnicima da jedu manje čizburgera, prženih krompirića i ostale brze hrane, kao i gaziranih pića...

Američki lanac restorana brze hrane "Mekdonalds" ugasio je sajt za svoje zaposlene "Mek risors" (McResource), nakon što je tekst objavljen na njemu, u kome se poziva na zdravu ishranu, izazvao negativan publicitet.

http://www.24sata.rs/vesti/svet/vest/me ... 9336.phtml

 

[milos.tro]

Preko puta immo centra u bloku 64 - kafana kod stare vrbe,odličan roštilj

 

[milos.tro]

U bloku 45 stara dobra kafana - sveti nikola,poznati po raznjicima,cene pristupacne

 

[milos.tro]

Setio sam se i restorana kesten na staroj bezaniji imaju dobar roštilj,riblji specijaliteti,jagnjetina itd.Veliki izbor različitih vrsta jela na jednom mestu

 

[direktor]

 

[milos.tro]

Братство с кафанама дуже од века
Фотофотодокументација „Политике”
http://www.politika.rs/rubrike/Beograd/ ... ka.sr.html

Урбане легенде о „Шуматовцу” као састајалишту „Политикиних” новинара, где је постојао телефонски локал спроведен из редакције, само су епилог фељтона о братству и јединству нашег листа и кафана, који траје дуже од једног века.

Не само да су новинари најстаријих балканских новина одувек радо хрлили у боемска окупљалишта „у цивилу”, већ и „по задатку”, да би за кафанским, уместо редакцијским столом планирали сутрашњи број, писали уводнике, извештаје... И тада, много пре рубрике „Писма читалаца” и „онлајн” реаговања, глас јавности утицао је на садржај „Политике”: гости се нису либили да предлоге и идеје за текстове гласно пусте у кафански етар, знајући да Рибникарови журналисти ослушкују пулс чаршије.

Колективно читање новина

Лист који су 1904. основала браћа Рибникар био је редовно штиво у боемским састајалиштима, каже Видоје Голубовић, хроничар београдског живота.

– Било је много неписмених па је колективно ишчитавање новина био кафански ритуал. Писмени гости читали су текстове наглас, па тако и оне из „Политике”. Слушаоци нису били само знатижељници, већ и утицајни, али неписмени трговци који су тако добијали важне информације – дочарава Голубовић.

Убрзо по настанку „Политике” зачела се и традиција да се у њој објављују извештаји из кафана, које су тада биле центар јавног живота.

– „Политика” је, на пример, 1904. извештавала о хуманитарном концерту Удружења сестара „Коло” у „Грађанској касини”, близу раскрснице Кнез Михаилове и Краља Петра. Ту сазнајемо да су наступили врхунски извођачи и да је догађај имао велики одјек – каже Голубовић.

Удружени рад боема и журналиста

Да су уредници нашег листа још пре Првог светског рата били гости кафана – не само у тадашњем Београду – потврђује и историјат земунског ресторана „Венеција” отвореног 1913. године. Многи виђени житељи престонице до рата са Аустроугарском прелазили су тадашњу државну границу да би посећивали ово стециште. Међу њима су били и уредник „Политике” Даворин – Дарко Рибникар, као и Јован Тановић, суоснивач.

Спајајући лепо и корисно, уредници су припремали новине у кафани, и то уз помоћ – посетилаца.

– Важна је улога кафана у настајању многих уводника писаних „удруженим радом”. Гости су добацивали реченице и предлагали „како најбоље одбрусити”. Уредници су право из кафане око поноћи одлазили у штампарију. Ујутру би штампа стизала у кафане, а за њом и гости – каже историчарка Дубравка Стојановић.

Кафеџијске радње тада су биле институције где се могло гласно говорити против власти, а „Политика” – баш такав лист.

– „Политика” је била критична према радикалској власти и ближа левим струјама око Самосталне радикалне странке и највећих интелектуалаца. Али, битно је и то што је била приватни лист док је већина осталих припадала партијама. Била је редак пример независног новинарства, иако је имала јасну политичку позицију – објашњава Стојановићка.

„Певају Бечлике”, свира Мија Јагодинац

Нису само текстови из „Политике” у првих десет година постојања потврђивали њену везу са престоничким кафанама. Копча је постојала и на огласним страницама, где су се оглашавали угоститељи. Многе кафеџије обнародовале би да имају најбоље пиво, вино које су лично цедили, најфинију ракију, најквалитетнију храну из „домаће кујне”... У закуп су нуђена стецишта попут „Сабље димискије”, „Златног јелена”, „Златног коња”, „Златне славине”, „Царице Милице”, „Слоге”, „Обилића”, хотела „Америка”. Хотел „Балкан” потраживао је „добру куварицу”. У јулу 1904. „Трансвал” је обавештавао да је осим домаћих певачица ангажовао и „три Бечлике које певају руске, немачке и енглеске песме”, а 1905. нудио је посао једној певачици.

„Руски цар” је обзнанио да ће у овом објекту свако вече свирати „чувени Мија Јагодинац”. Пивара „Пролеће” огласила је 1905. да ће точити Вајфертово пиво.

Чак су и најпознатија боемска стецишта попут „Знака питања” и „Златне моруне” давана у закуп. Оглас о нуђењу „Златне моруне” појавио се и маја 1914, отприлике у време када су се Гаврило Принцип и његови другови из Младе Босне тамо окупљали, уочи одласка у Сарајево, где су извели атентат на Франца Фердинанда. У позиву угоститељима, који је потписао инспектор Српског бродарског друштва Пера М. Јанковић, пише да се локал по жељи може претворити и у хотел са 20 соба.

У више наврата од 1904. излазило је и обавештење да „Механско кафанска задруга прима улоге на штедњу”, уз камату од шест одсто.

Редакцијски бифе – међународни прес центар

После Првог светског рата, кафана је дошла у узвратну посету редакцији „Политике”. Отворен је бифе који је постао стециште најпознатијих политичара, књижевника, научника и уметника, пише Предраг Милојевић, легенда најстаријег балканског дневника, у књизи „О људима и ћудима”.

У недостатку прес-бироа и новинарских клубова, бифе је окупљао и дописнике „Њујорк тајмса”, „Ројтерса”, „Берлинер тагеблата”, а долазио је и енглески публициста Викем Стид чија је „реч тада имала већи одјек него изјаве енглеских министара”, бележи Милојевић и наводи да је својевремено у бифеу тадашњи адвокат „Политике” и бивши комитски војвода Душан – Дуле Димитријевић рекао: „Хеј, мој брајко! Гаврило Принцип са два метка из старог пиштоља уби и Фердинанда и његову жену, а знате ли ви какве смо муке имали с њим кад смо га учили да пуца – никако букву да погоди!”

Како је XYZразјарио Мусолинија

Кафанска анализа новина својевремено је изазвала бес Бенита Мусолинија према нашем листу. Гости су с нарочитом пажњом читали и коментарисали недељне спољнополитичке текстове са прве стране „Политике” с потписом „XYZ”. Био је то псеудоним Живојина Балугџића, новинара и дипломате, чији су чланци били малтене једини прозор у свет у оскудици спољнополитичких информација. Када је написао не баш благонаклон чланак о „дучеу”, београдски жбирови италијанског вође размилели су се по кафанама не би ли сазнали ко је тај „XYZ”. А Балугџић је тада био – дипломатски посланик у Риму. Мусолини је потом, сведочи Милојевић, наредио бојкот овог југословенског представника, а на италијанској граници „Политика” је одузимана путницима као „опасан материјал”.
Н. Белић - Д. Буквић
објављено: 25.01.2014.

 

[milos.tro]

Кафана „Грмеч” чека купца
http://www.politika.rs/rubrike/Beograd/ ... ca.sr.html

Будући власник мораће да одржи угоститељску делатност у објекту који је градски споменик културе, а „данас, ољуштен па крпљен, споља личи на смрвљени отпадак од зграде
”Журналисти „Политике” најрадије су походили „свој Грмеч”, а колеге из Радио Београда би дијагоналним правцем стизали „Под липу”. У „Шуматовац” би навраћали и једни и други, делећи столове са музичарима који су снимали за ПГП.

Облепљена стакла локала у Македонској 32, где је деценијама била кафана „Грмеч”, дуже од две године жигосана су налогом за исељење већ одавно бившег закупца. Једини траг присуства угоститеља је изанђали натпис „Брза храна” над „шалтером” у склопу неугледних остатака некад угледног ресторана.

Врата кроз која се хрлило у ово теме кафанског „бермудског троугла” замандаљена су од2011. У јуну те године, уместо мириса шкембића, пихтија и јутарње киселе чорбе, из боемског светилишта покуљао је густ дим. Пожар у кафани проузроковао је велику материјалну штету, а „Грмеч” је убрзо затворен. Адаптација ће по свој прилици бити брига новог власника, јер је „Дунав осигурање”, у чијем власништву је овај простор, огласило продају локала.

Купац ће, извесно је, морати да настави да се на овој адреси бави угоститељством, јер је ово здање градски споменик културе, а прописана намена простора „Грмеча” је угоститељска делатност.

Док се не реши питање да ли ће овај локал наставити боемску традицију или ће постати ресторан брзе хране, а можда и „ексклузивно” место за госте дубоког џепа, осврт на историју казује да је „Грмеч” већ прегрмео све ове метаморфозе.

До 2001. био је класична кафана у саставу„Три грозда”, угоститељског предузећа које је те године огласило фајронт због високе цене закупа.

„Дунав осигурање” наставило је да издаје локал. Закупци су се мењали, па је у првој деценији овог века „Грмеч” био, што би рекао новинар и публициста Иван Мрђен, „ФФФР мешавина” („фаст фуд фенси ресторан”). Последњи закупац, за чијег је вакта локал изгорео, необјашњиво високим ценама разјурио је редовне госте.

Свакако најславнија фаза је она пре 2001, када су „Грмеч” походили сликари, писци, адвокати, судије, издавачи, песници, новинари, полицијски инспектори, музичари и тезгароши, гребатори и трошкаџије, мангупи и доушници, радознала шуњала сваке врсте у вртлогу информација, правих или лажних.

Сви они су се могли срести и у преостала два ћошка „бермудског троугла” – „Липи” и „Шуматовцу”. Али, међу новинарима се знало која је чија база. Журналисти „Политике” најрадије су походили „свој Грмеч”, а колеге из Радио Београда би дијагоналним правцем стизали „Под липу”. У „Шуматовац” би навраћали и једни и други, делећи столове са музичарима који су снимали за ПГП.

Стални гости „Грмеча”, са малтене „нумерисаним” местима за столовима испод слике којом је Зуко Џумхур украсио цео зид у дну сале, често би се „у наквашеном стању” одавали хорском певању.Ако би фалширали или онако накресани ударили у дерњаву, куварица би излетела из кухиње и подвикнула им. „Грмеч” је, како сведочи Милорад Ћириловић, дугогодишњи новинар нашег листа, био и најбоља осматрачница за шмекање девојака које су пролазиле поред ресторана.

– Најпожељнији сто био је први с леве стране од улаза, с погледом на Македонску улицу, познату по липама и дотераним лепотицама које су баш туда ишле на посао, или с посла. Или су ишле тек онако – присећа се Ћириловић.

Ни оловне деведесете нису расплеле сталне госте, који су у ову кафану хрлили и 1993, када је кригла пива у „Грмечу” коштала око пет марака. Али, тад је било најлепше седети у башти јер је због несташице бензина, саобраћај Македонском био проређен. За разлику од недавне прошлости, када је после пожара изгледао као да је тамо бомба пала, „Грмеч” је у доба кад су 1999. заиста падалебомбе био пун ко око. Седело се док последњи гост не устане, обртале су се туре жестоких пића, а ко није имао да плати могао је да пије и једе на црту.

– У току деценија постојања кафане, великани као што су Миро Радојчић, Васко Ивановић, Слава Ђукић, Виб и други потврђивали су својим повременим присуством да је „Грмеч” важна адреса. Данас, ољуштен па крпљен, споља личи на смрвљени отпадак од зграде – закључује Милорад Ћириловић.

Димитрије Буквић

-----------------------------------------------------------

Део заштићене целине

Компанија „Дунав осигурање” огласила је 31. јануара продају простора у Македонској 32. Сва заинтересована правна и физичка лица могла су да пошаљу понуде до 14. фебруара.

Будући да је овај објекат део целине која је градски споменик културе, а локал је намењен угоститељству, у том простору није могућа друга делатност.

– Објекат, саграђен 1922. године, налази се у оквиру просторне целине „Стари Београд”, која ужива статус претходне заштите. Ценећи традицију и значај ресторана „Грмеч”, компанија „Дунав осигурање” реализовала је активности неопходне за отпочињање адаптације и реконструкције објекта. Прибављена је детаљна документација неопходна за предузимање било каквих радова. Израђени главни пројекат адаптације и реконструкције објекта предат је на контролу надлежним органима. Донета је одлука о отуђењу објекта ресторана „Грмеч” са израђеном техничком документацијом, а поступак ће бити спроведен сагласно прописима – наводи се у писаном одговору „Дунав осигурања”.
објављено: 16.02.2014

 

[milos.tro]

Правна битка за „Знак питања”
http://www.politika.rs/rubrike/Beograd/ ... ja.sr.html

Агенција за реституцију одлучује да ли ће кафана бити враћена потомцима београдског занатлије и трговца Ивана Павловића

Сведочанство о мењању имена кафане (Фото З. Анастасијевић)

Aдвокат Милош Влаховић поднео је Агенцији за реституцију захтев за враћање ресторана „Знак питања” у власништво потомака некада чувеног престоничког занатлије и трговца Ивана Павловића. Иванови унуци, браћа Павловић, тврде да документација недвосмислено указује да су они једини прави власници, али у Угоститељском предузећу „Варош капија”, у чијем је саставу популарна кафана, то негирају и тврде да је ова фирма, што од наследника, што од државе, регуларно купила простор у Улици краља Петра број 6.

Кућу је 1823. године саградио Наум Ичко, трговачки конзул и син Петра Ичка, знамените личности Првог српског устанка. Касније је кнез Милош Обреновић објекат поклонио свом лекару Ећиму Томи, због заслуга у току Другог српског устанка, а овај је искористио добар положај и кућу претворио у кафану, назвавши је по свом имену. Ускоро је „Томина кафана” променила име у „Код пастира”, а пред крај деветнаестог века планирано је да се зове „Код Саборне цркве”. Чак је била постављена и фирма. Због противљења црквених власти, ово име није заживело, а тадашњи власник Иван Павловић је у недоумици, као привремено решење, изнад улаза исписао упитник. Назив „Знак питања” одржао се до данас. Ипак, забележено је да је прво име било „Српска кафана”.

После Другог светског рата, у доба експропријације и национализације приватне својине, кафана је одузета трговцу Ивану Павловићу, претворена у друштвено власништво, а касније дата на управљање угоститељском предузећу „Варош капија”.

И док су потомци Павловића прилично уверени да ће кафана доћи у њихов посед, у угоститељском предузећу „Варош капија” не мисле тако. Гордана Гавриловић, директорка ове и даље друштвене фирме, каже да је захтев Павловића потпуно легитиман, али да ствари стоје другачије.

– „Варош капија” је још 1970. од једног од власника купила четворособан стан на спрату зграде, а у годинама које су уследиле купљени су објекти у дворишту, да би 1972. од Старог града, који је преузео кафану, „Варош капија” купила и 97 квадратних метара ресторана. Ми поседујемо купопродајне уговоре који доказују да су се све ове трансакције заиста догодиле и, што се нас тиче, а тако стоји и у листу непокретности, „Знак питања” је у власништву „Варош капије” – објашњава директорка Гавриловић, не оспоравајући право Павловићима да од Старог града, односно државе захтевају обештећење за онај део имовине који им је одузет.

Гавриловићева открива и да Павловићи нису једини који се сматрају власницима популарног ресторана. „Знак питања” је, каже она, многима запао за око. Међу њима има и познатих личности, уметника… Коначну реч има Агенција за реституцију.

--------------------------------------------------------------

Наследници неће ништа мењати у кафани

Браћа Велимир Павловић, универзитетски професор математике, Милан, фармацеут, и Иван, дипломирани електротехничар, уверени су да ће Агенција за реституцију пресудити у њихову корист и да ће им кафана са двориштем и помоћним објектима бити враћена у власништво.

– Поднели смо документацију до које није нимало лако било доћи, али која доказује да смо ми власници – каже Иван Павловић. – Овај ресторан је култно место и сигурно је да ни ми не планирамо да се ту нешто мења. Не планирамо ни да се посвађамо, мада увек остаје оно најгоре решење, да свако може да располаже и отуђи свој део.
Милан Јанковић
објављено: 21.02.2014.

 

[milos.tro]

 

[毋不敬，儼若思，安定辭]

Стварно смо сурови према сопственој традицији и наследству. Да се једном објекту који је отприлике стар колико и савремена српска држава, ускрати копнени прилаз. Зар је било немогуће пронаћи неко решење?

 

[milos.tro]

Politika 16.3.2014g.
„Грчка краљица” чека повратак у угоститељски двор

Деценијама омиљена кафана Београђана и гостију престонице не ради већ седам година. – Прозори ка Кнез Михаиловој и Рајићевој улици поразбијани су, а они још цели служе за лепљење плаката. – Спасоносни потез једино би могао да повуче „Пословни простор Стари град”

Кад је тридесетих година 19. века деспот Стефановић намислио да на свом имању, на углу данашњих улица Кнез Михаилове и Рајићеве, подигне механу, од 1835. знану као „Деспотов хан”, није ни слутио да је утемељио важну тачку престоничке угоститељске, али и опште историје.

http://www.politika.rs/rubrike/Beograd/ ... or.sr.html (ceo tekst)

 

[milos.tro]

http://www.skyscrapercity.com/showthrea ... 8&page=470

 

[direktor]

Nova poslasticarnica na terazijama

a ova fensi garderoba zatvorena

 

[milos.tro]

BEOGRADSKE PRIČE Kroz Bežanijsku ulicu: Od „Zlatne krune“ do „Kraljevića Marka“
Zoran Nikolić | 27. april 2014. 10:43 | Komentara: 0
http://www.novosti.rs/vesti/beograd.74. ... vica-Marka

Zemunske čarolije Zaboravljene gostionice Bežanijske ulice. Ovu ulicu trasirali još Rimljani u Taurunumu, a prethodnih vekova krasile su je kafane

JOŠ od vremena antičkog Taurunuma, Bežanijska ulica u Zemunu nalazi se na istom mestu. Pre oko dva milenijuma Rimljani su trasirali ovu ulicu, i evo dve hiljade godina kasnije krasi srce ovog dela grada.

Kako objašnjava istoričar Zemuna Branko Najhold, ova ulica je tokom vaskolike istorije ovog mesta bila njegov zanatsko-trgovački centar. Ovo je priča o desetak gostionica koje su postojale u ovoj ulici, među kojima su neke imale zavidan ugled. Istorija se, na ovom podneblju, odvajkada stvarala u kafanama. Makar onaj njen svetliji deo.

Majstor - u kafani

- „Zlatna kruna“ pominje se još početkom 19. veka - počinje pripovedanje Najhold. - Nalazila se na broju 15, a imala je „cimer“ znak iznad vrata koji se sastojao od reljefno izrađene krune u zidu, nad ulazom, i visećeg dela sa zidarskim i tesarskim alatom isečenim od pozlaćenog lima. Ispod toga, sa jedne strane pisalo je „Živeli zidari“, a sa druge „Živeli tesari“. U to vreme ovde su se skupljale zanatlije iz ovih esnafa, a građani kojima bi trebali ovakvi majstori uvek bi znali gde mogu da ih nađu. Vlasnik je bio Milan Bačvanin, posle Prvog svetskog rata prodao je Dimitriju Petroviću, da bi mu je posle Drugog svetskog rata novoustrojena „narodna vlast“ oduzela.

Petrović je slovio za divnog čoveka i sjajnog ugostitelja, a u poslu je imao veliku pomoć u supruzi Danici. Dugogodišnji konobar kod „Zlatne krune“ bio je i Pavle Jaković zvani Paja Nepeglaja, svojevrsna maskota ovog lokala, a nadimak je dobio po izreci „Paja nikog ne pegla“.

Gosti kafane bili su uglavnom trgovci i zanatlije iz Bežanijske ulice i okoline, koji su tu redovno svraćali po zatvaranju radnji. Pedesetak stalnih gostiju oformilo je i nezvanično humanitarno društvo, koje je godinama o Božiću kupovalo odeću i obuću za određen broj siromašne dece i delilo im na posebno upriličenim skupovima, a sprovodilo je i druge humanitarne akcije.

- Najstarija gostionica u Bežanijskoj ulici, koja je zapravo bila svratište - pretača kasnijih hotela, bila je „Kraljević Marko“, u zgradi broj 16, još u 18. veku - nastavlja Najhold. - To zdanje je danas poznato kao Ičkova kuća, jer je u njoj svojevremno boravio Petar Ičko, prvi diplomata Karađorđeve Srbije. Iznad ulaza je bio Marko na Šarcu, a od oktobra 1898. godine kafanu i svratište vodio je poznati zemunski ugostitelj Vlada Jovanović, kojeg je kasnije smenio Panta Teodorović.

Oaza za fijakere

Kada je prodao „Zlatnu krunu“ ugledni ugostitelj Jovan Bačvanin kupio je staru gostionicu „Tri ševe“ u Bežanijskoj 62, pored stočne pijace i promenio joj je naziv u „Zlatni bunar“.

Glavni gosti bili su fijakeristi koji su imali stajalište iza ugla, na stočnoj pijaci, a u pijačne dane i mnogi pijačari.

- Zato je ovde muzika svirala od ranih prepodnevnih sati - objašnjava Najhold. - Među pevačicama je bila posebno popularna neka Sulja, uvek doterana i jako namazanih usana. U nju je bio beznadežno zaljubljen neki fijakerista Pera, koji nije štedeo para naručujući pesme od Sulje, a kada je on lumpovao, na vratima kafane uvek je bilo dečurlije iz komšiluka koji su sa zanimanjem gledali koliko para Pera daje Sulji.

Iznad ulaza u poznatu kafanu „Zlatni grozd“ stajao je „cimer“ sa zaslikanim grozdom zlatne boje na beloj podlozi. U periodu između dva rata gostionicu je vodio čuveni ugostitelj Jozef Maldaker, a kasnije njegov sin Franc.

Osim velike sale, ugledni restoran je imao i letnju baštu u dvorištu.

Eto, kako je od rimskih vremena jedna ulica nepogrešivo ostajala „zakucana“ na istom mestu, da bi u 20. veku doživela svoje „zlatno doba“. Nije ovaj epitet izabran slučajno. Čak tri od četiri kafane koje smo pomenuli u priči o nezaboravnom Zemunu imaju ime dragocenog plemenitog metala u nazivu. Samo „Kraljević Marko“ nije „zlatan“, a u zemunskim predanjima zauvek ostaju „Zlatna kruna“, „Zlatni bunar“ i „Zlatni grozd“...

PAJA NEPEGLAJA

LEGENDARNI Paja Nepeglaja je zaista bio pošten i čestit čovek, a i sjajan kelner. Bio je zaštitni znak „Zlatne krune“ a voleo je i da popije poneku više, pa je tada uveseljavao goste lovačkim pričama i dogodovštinama sa nevenčanom ženom Apolonijom, koju je zvao Apolon.

Znalo se da voli decu, pa su klinci iz komšiluka tu često navraćali, a on je u džepovima uvek imao bombone za njih.

NE TRAŽI BOLjU...

NOVINSKE reklame onog doba bile su divan prostor za duhovitost i dosetljivost ugostitelja, pa je „Zlatna kruna“ u lokalnom listu 1937. godine reklamirana u stihu: „Kruna je kruna sviju hotela, dobroga vina i raznih jela, radnja je divna, ne traži bolju, ponesi pare i dobru volju.“

FIJAKERISTI I MUZIKANTI

KAKO su u „Zlatnom bunaru“ fijakeristi bili stalni gosti, a muzikanti večiti zabavljači, ova kafana je imala i jedan svojevrstan običaj. Kako objašnjava Najhold, od tridesetih godina 20. veka uveden je običaj da na Božić fijakerima ili sankama, kada je puno snega, kelnere i pevačice iz ove kafane voze ulicama Zemuna.

 

[direktor]

bilo nekad

 

[Arahne]

Za mene je dobra kafana ona koja ima kvalitetan hleb. Stoga sam oduševljen "Kovačem". Dobro sam jeo na Tvrđavi, na terasi. Jeste skupo, al je zaista ukusno. Kod "Lovca" gde sam proveo detinjstvo ( tu su nekad služili njihove domaće lepinjice, sveže i vruće, a sad foliraju sa izborom nekoliko vrsta peciva), doživeo sam traumu kad sam naručio kolenicu u sosu od rena i dobio u porciji 100 grama kolenice. Ne preterujem. A cena je nešto oko 1000 din. Moram da priznam da su im izvrsne Titove krempite sa Bleda. Izvrsna hrana je u "Čuburskoj lipi" al mora da se zakaže i uvek je gužva. Moram i da prokomentarišem "Proleće" gde smo svi jeli, gde i ja ponekad jedem. Verovali ili ne doživeo sam scenu iz Alana Forda.
Elem sedne jedno omanje društvo da pijemo pivo. I sad kelner da nam ugodi donese na tanjiru grickalice (čips, smoki, bobi štapići..). Kako je tresnuo tanjir na sto, tako su u svim pravcima krenule da izleću bubašvabe iz tanjira. Ja sam pao sa stolice od smeha s obzirom koliko je bila smešna situacija i koliko je kelner bio preneražen, i koliko je sve ličilo na Alana Forda.
Iako sam mesožder voleo bih da nađem kafanu u Beogradu u kojoj mogu da se pojedu razne manđže od kombinacija sir, paprika, patliđžan, sve u sosu od paradajza, tikvice, pečurke. Ja makar takvo nešto ne nađoh u Beogradu. Ko je bio u kafani kod "Dva brata" u Zaječaru zna o čemu pričam. Bio sam po prvi put pre neki dan u "Džakarti". Mnogo je lepo napolju, ljubazni su konobari, crno pivo im je odlično, klopa izvrsna.

 

[milos.tro]

Kod "Lovca" su bili odlični ćevapi

 

[Milance]

Lovac ima stvarno odlicnu klopu i veoma korektne cene. Probajte kapamu!

 

[nensav]

U Beogradu postoji puno restorana.. Verovatno ih ima josh (neprijavljeni, iz sive zone i sl.)

Kad je pocela kriza i smanjili se prihodi, ja sam prvo skratio odlazak u kafane i restorane. Zato me cudi sto ih ima toliko. Izgleda da ne razmisljaju svi kao ja

 

[lordpitbul]

Nekad dobro mjesto a sad zakljucano

Колико ја знам ту је сада џез кафић. Уживо свирају џез а ради и ресторан за клопу.

 

[Igor]

koje je ovo mestasce ne mogu da prepoznam bice da nisam bio a ni obratio paznju u prolazu

 

[direktor]

Cetinjska biopva pivnica u sklopu bajlonijeve pivare nekad

Последњи фајронт у „Полету” после 63 године
На излозима чувеног ресторана у Краља Милана, који су судски извршитељи иселили 13. јуна, исписано је „Сарачевић” – презиме породице којој је 2012. по основу реституције враћена зграда у којој се налазила кафана. – Због запетљаних својинских односа чији су се репови вукли годинама ресторан исељен на неславан начин: уз судске извршитеље у пратњи полиције

http://www.politika.rs/rubrike/Beograd/ ... ne.sr.html