Нисам тај аспект имао у виду, него противљење погоршању ситуације по питању паркирања, што је од значаја за текући дијалог.
Иначе, нагло ми се покварило мишљење о (мом) Новом Београду откако радим на њему - док сам само живео ту, а радио у центру, било је боље, нисам се много смуцао преко дана по овдашњим отвореним блоковима. Одем изјутра у центар, а у центру Безистан, једна или друга страна Теразија, промаја код Дома синдиката, подземни пролаз, фонтана - несношљиво у време сијесте, као и свуда где је вруће "кад упекне звизда", док је међутим овде на НБ катастрофа током целог дана.
Нови Београд је, укратко, крематоријум без хладовине, а градови по Атинској повељи су чист дебилизам. Огромна је предност касније саграђених крајева - по пропасти модернизма, Корбизијанштине и поменуте Атинске повеље - нпр. Бежанијске косе, или 24. блока, кроз који се може проћи а да се не добије топлотни удар, јер су зграде и дрвеће збијенији. Како и у мом блоку Телевизорка прави дебео хлад на ту страну, "Супер веро" има користи од моје породице, али и од комшија. На другим правцима је соларијум са спрженом травом около, примарно јер зграда нема, а дрвеће је сађено без три грама мозга у глави. Млађе дете ми је прекјуче добило сунчаницу. На посао идем пешке, али сам јутрос био у искушењу да седнем у кола и возим се 700 метара, јер треба да ходам у 4 сата по спрженој земљи. Немојте да се чудите зашто становници оваквих насеобина хоће да возе кад год могу.
Једино решење за НБ би било екстремно пошумљавање, да сваки пешачки правац буде са дуплим дрворедом и са густим крошњама, а, уколико је то неодрживо (финансијски, јер ни ово "зелених површина" не одржавамо - бем ти град који уместо паркова има "зелене површине", као да је за козе а не за грађане!), најбоље је, као што се и размишљало осамдесетих, и као што је то предлагао форумаш Спасиотект, да се блокови преграде у смислу традиционалног градског ткива. Остави их се неколико у изворном облику, остали - ћао . То се, наравно, неће десити, али мени прија да бар овако искажем бес према овој, толико хваљеној (раније и од мене) Сахари-Атаками и споменику неинтелигентног планирања.