Polemika koja se ovde vodi o urbanoj transformaciji VS očuvanju Vojvođanske zanemaruje da je ovo višeslojan i višedecenijski problem, i to kolektivni, a ne jednog ili dva vlasnika.
Takođe, vredi napomenuti da nikada nije pokrenut, a kamo li donet pa preinačen, postupak ili odluka za zaštitu autentičnosti, ambijentalne celine, ili kulturnog dobra. To su čaršijske priče i dezinformacije o čemu sam naširoko pisao.
S druge strane, incijativa i apela od strane lokalaca, za zaštitu i pomoć je bilo, ali sluha vršilaca javnih vlasti nije bilo. Delom je za to odgovorna bila i neophodnost tretiranja ovog prostora kao "sui generis" pitanja, na čemu se uvek insistiralo, jer, šta znači sam status zaštite, ako nema održivosti i uslova za normalan život, no tim dubinama niko nikad nije hteo da se bavi.
Poređenje sa Vračarom delom i zato ne pije vodu, jer se ovde stalno previđala ekonomsko-privredna komponenta naselja, koja je možda i najpretežniji faktor problema.
Konačno, mislim da nije fer da se ljudima spočitava to što im je posle 60 godina nepravde i ignorisanja pukao fim, te su rešili da se svoje muke ratosiljaju tržišnim putem, iako je to na neki način tužna koncesija duhu vremena, i prihvatanje poraza kroz svojevrsnu "naplatu muka".