Kao što vidite, post je malo duži, ali jednostavno ovo ne mogu u par rečenica.
Čitao sam postove, ali zbog drugih stvari, nisam stigao ranije da se osvrnem na pisanja. Pre nego što počnem, predložio bih da se tema preimenuje u „Problem životinja lutalica i kućnih ljubimaca“ ili nešto slično tome.
Delom se slažem a delom ne, sa pisanjima vezano za celu tu stvar oko držanja pasa, te lutalica, kao i držanja drugih životinja.
Šta god ko mislio o tome, nisam fan držanja životinja u stanu, ali moram da se ogradim u startu. Kada sam bio drugi razred, na igralištu ispred zgrade sam našao dva ptića goluba, u razmaku od dan – dva. Ne znam tačno zašto, ali komšije su baš meni predložile da ih uzmem i odnesem kući. Iako su moji bili protiv držanja kućnih ljubimaca, sa ovim su se složili, ali samo pod uslovom da budu na terasi. Tako sam i uradio. Napravio sam im mesto na terasi gde bi bili. Jedan od njih je nažalost uginuo nakon par dana, dok je drugi preživeo i uspešno sam ga odgajio. Niko nije trebao da mi govori šta i kako da radim, već sam maltene sam brinuo o svemu vezanom za njega. Kada je poleteo, jedno vreme je dolazio da spava na terasu, da bi kasnije nastavio da dolazi svaki dan na terasu, kad god bi osetio potrebu. Kasnije je počeo da dolazi i sa svojom porodicom. Dakle, imao je svu slobodu ovog sveta. Možda će nekome izgledati smešno, ali tačno je znao šta sme da radi, a šta ne.
Psa ili mačku ne bih držao u stanu, ali to ne znači da imam nešto protiv njih. Naprotiv, situacija je upravo suprotna. Još od malih nogu sam smeo da radim psima ono što mnogi drugi nisu smeli. Pas važi za strah i trepet u kraju, a samnom nežniji nego retriver ili neka još miroljubivija vrsta. Često mi se dešava i da ljubimci nekih rođaka / prijatelja, po njihovom pričanju, se raspamete od sreće kada me vide, za razliku od drugih ljudi prema kojima su ravnodušni. Čak mi se jednom desilo i da mi vlasničko kuče samo dotrči i namesti se da ga mazim. Kada su mi prišli vlasnici, objasnili su mi da ne znaju šta je sa njim, da nikada to nije radio. Čak ni sa lutalicama nisam imao nekih neprijatnih situacija.
Jedina loša situacija mi se desila sa pit bulom. Ali to pripisujem tome što su oni jedina vrsta pasa koja mi baš nije simpatična i koju izbegavam. Pre desetak godina sam bio napadnut od strane jednog, ali sam samo zahvaljujući pribranosti uspeo da je izvučem sa manjim ugrizom, jer sam tačno znao gde mu je slaba tačka i gde treba da ga udaram.
U naselju imaju dva psa lutalice, koji su prema nekima ravnodušni (kako ljudima, tako i njihovim ljubimcima), neke baš ne mirišu (kako kućne pse, tako i njihove gazde), a kada neke ugledaju, skaču od sreće. E ja spadam u tu treću grupu. Majki je bilo neverovatno da je tako, sve dok nismo zajedno izašli napolje, da bi oba psa krenula da trče ka meni, kada su me ugledali, mašući repovima i skačući na mene da ih mazim. S vremena na vreme im nosim hranu i nemam nikakvu bojazan da će mi se nešto loše desiti, jer tačno znam dokle mogu da idem sa njima. U početku su kretali da jedu hranu pre nego li je svu istresem iz kese, tako da sam ih ladno hvatao za njuške i sklanjao od hrane da bih sipao sve. Za čas sam ih naučio da sačekaju da im sve istresem iz kese, pa da onda uzmu da jedu. I što je najluđe, sada čekaju da im dam znak da mogu da počnu da jedu. Isto tako, bilo je par puta da ih nisam primetio, a oni lavežom daju znak da su tu i da hoće da ih pomazim.
Za sada toliko, sutra sledi nastavak.
