Поставимо овако математички модел. Имаш линију, која има обрт 65 минута, а за њу је пројектовани капацитет 1200 путника на сат, односно 1300 путника по обрту у сваком смеру. Решаваш на три начина:
1) Да све буду соло возила капацитета 100 путника, а да Дирекција одлучи колико полазака приватника, а колико ГСП. То је ѕ * 100 = 1300. ѕ = 13. Дакле, 13 плата возачима, и 13 погонских склопова за одржавање. Интервал 5 минута.
2) Да пола возила буду зглобни ГСП (160 путника), а пола соло приватници (100 путника). То је х * 100+ х * 160) = 1300. х = 5. Дакле, 5 соло приватника и 5 зглобних ГСП, што је 10 плата возачима, 10 мотора, погонских склопова за одржавање. Интервал 6,5 минута.
3) Да сва возила буду зглобна, па како Дирекција одлучи да расподели приватнику и ГСП. То је у * 160 = 1300. у = 8. Дакле, 8 плата возачима, 8 погонских склопова за одржавање. Интервал 8 минута.
Ово је пример осредње линије, где би можда одговарао мешовити модел под 2), али код врло фреквентних линија, које су поменуте раније, не би. Ту би имали и додатне трошкове уништавања путева преоптерећивањм соло аутобуса, као и замора материјала и убрзаног пропадања аутобуса због преоптерећења. У литератури је могуће наћи да је путнички километар зглобним аутобусом јефтинији 30% него соло, али конкретан финансијски модел ми није пао шака.