Preteča Formule 1 na Kalemegdanu
Autor: Branislav Krivokapić | 22.11.2009. - 00:02
Od ranog jutra hiljade znatiželjnika hrlilo je ka Kalemegdanu. Na okolnim zidinama i tribinama postavljenim duž Francuske i Tadeuša Košćuška i preko puta Karađorđeve ulice nije bilo slobodnog mesta. Beograd je imao 360.000 stanovnika, a Međunarodne automobilske i motociklističke trke održane 3. septembra 1939. pratilo je oko 75.000 gledalaca. Bio je to najveći sportski događaj u Jugoslaviji između dva rata i najposećenija priredba na Balkanu tog vremena.
Trke su održane u čast rođendana (6. septembar) mladog kralja Petra II Karađorđevića, a organizatori su bili Automobilski klub Kraljevine Jugoslavije i list “Politika”. Od devet održanih, najatraktivnija je bila trka „gran pri” automobila, preteče današnje Formule 1, u kojoj su učestvovali najveći šampioni tog vremena. Knjiga o ovom nesvakidašnjem događaju autora Nebojše Đorđevića, predsednika Udruženja istoričara automobilizma, dragoceno je svedočanstvo ne samo o razvoju auto-moto sporta u Srbiji, već i o atmosferi koja je vladala uoči početka II svetskog rata.
Specijalni vozovi
Dok su se Nemci uveliko spremali za rat, širom Jugoslavije iz aviona su izbacivani leci kojima je stanovništvo pozivano da iskoristi povlastice koje je Ministarstvo saobraćaja odobrilo za putovanja u Beograd na dan velike trke. Za specijalne vozove koji su organizovani iz većih gradova odobravan je popust od čak 66 odsto. Povratna karta iz Niša je koštala 72, iz Sarajeva 120, Ljubljane 145, a iz Splita 200 dinara. Ulaznica za tribine koštala je od 100 do 200, a karte za stajanje od 10 do 20 dinara. Katalog o trci s biografijama učesnika koštao je tri dinara, a u prodaju je puštena i prigodna serija poštanskih maraka. Duž staze postavljene su brojne prodavnice sendviča i pića sa strogo propisanim i svugde jednakim cenama.
Start i cilj trke bili su u ulici Maršala Pilsudskog (Tadeuša Košćuška) kod hotela “Srpska kruna” (Biblioteka grada Beograda). Staza dužine 2.974 metra vodila je nizbrdo, pored zoološkog vrta, do Dušanove ulice, pa dalje pored Zavoda za izradu vojne odeće (kasnije “Beko”), mimo Nebojšine kule, a iznad ušća Save u Dunav. Nakon toga izbijalo se u vrh Karađorđeve ulice, odakle se oštrom krivinom vozilo u usponu pored zgrade Francuskog poslanstva i ponovo stizalo do starta. Na tom mestu gledaoci su imali priliku da uživaju u posebnim atrakcijama – zbog naglog prestanka uspona trkački automobili su ovde leteli i po desetak metara kroz vazduh.
Neka rat sačeka
Tokom drugog treninga 1. septembra pročulo se da su nemačke trupe ušle u Poljsku. U suncem okupani Beograd (tog dana je bilo 30 stepeni) ta je vest unela dodatno uznemirenje. Učešće u trci otkazali su trkači iz Francuske, kao i Mađar Vilhajm. Trening su normalno održale samo nemačke ekipe – “Mercedes-Benc”, sa evropskim prvakom Hermanom Langom i Manfredom fon Brauhičem, i “Auto Union”, sa Taciom Nuvolarijem i Hermanom Milerom. Ali noć uoči trke donela je nemir i Nemcima.
Vođa ekipe “Mercedes-Benca” Alfred Nojbauer, koji je vozač auto-trka postao na nagovor svog prijatelja Ferdinanda Poršea, ostao je bez teksta kada mu je Herman Lang saopštio da je drugi vozač odleteo za Nemačku poručivši “da jedan Fon Brauhič ne može mirno da sedi kad otadžbina zove”. Poludevši Nojbauer je odjurio do zemunskog aerodroma, uleteo u Lufthanzin avion čiji su motori već bili upaljeni i izvukao Fon Brauhiča napolje rečima: “Ako želiš u rat, možeš da sačekaš još nekoliko sati...” Nebojša Đorđević kaže da je Nojbauer u knjizi svojih sećanja napisao da je bio silno iznenađen kada je otkrio da destinacija aviona nije bio Veliki rajh, već neutralna Švajcarska. Da je Fon Brauhič imao političke nedoumice, potvrđuje i činjenica da je nakon rata prebegao u Istočnu Nemačku.
Plavi bugati
Pred sam početak trke stigla je vest da su Engleska i Francuska objavile rat Nemačkoj. Ipak, tačno u 11 časova intonirana je himna Kraljevine Jugoslavije, pesma sastavljena od tri pesme – prva i četvrta strofa su bile iz “Bože pravde”, druga iz današnje himne Hrvatske “Lijepa naša domovino” i treća iz pesme “Napred zastavo slave” koja je danas svečana pesma Vojske Slovenije. I trke su počele.
Glavni događaj, trka “gran pri” vozila, jedina je vožena u 50 krugova (ukupno 139,7 kilometara). Nakon odustajanja Francuza i Mađara, na megdan srebrnim vozilima “mercedesa” i “Auto Uniona” u plavom “bugatiju 51” jedini je izašao Boško Milenković, bogati naslednik koji je u mladosti svirao violinu i ne radeći ništa živeo od izdavanja stanova. A onda su ga “zarazili” ljudi kojima je “benzin u krvi”, pre svih legendarni beogradski motociklista Voja Ivanišević.
Vatreno krštenje Milenković je doživeo 1932. osvojivši treće mesto u trci na avalskim serpentinama. A onda je kupio polovni “bugati 51” kakvih je proizvedeno svega četrdesetak komada. Iako ga je izletanjem sa staze u rumunskom Klužu znatno oštetio, u jedva popravljenom “bugatiju” Milenković je na stazi oko Kalemegdana zauzeo četvrto mesto. Pobedio je Tacio Nuvolari, Manfred Fon Brauhič je opravdao epitet “večitog drugog”, a trećeplasirani Miler sa prosečnom brzinom od 136 kilometara na čas odvezao je najbrži krug. Evropski prvak Lang je odustao nakon što mu je kamičak izbačen točkovima Fon Brauhičevog “mercedesa” razbio naočare.
Zatvor za organizatora
Dodela nagrada obavljena je na svečanom prijemu u prostorijama Auto-kluba čiji je predsednik bio dr Velizar Janković. Kao pobednik Tacio Nuvolari je primio pehar kralja Petra II, zlatnu plaketu, diplomu i 15.000 dinara, a “Auto Union” ga je nagradio sa 3.715,5 RM (rajhs maraka). Drugoplasirani Fon Brauhič dobio je deset, a trećeplasirani Miler 5.000 dinara. Bez nagrade je ostao Boško Milenković koji je ubrzo izgubio i čitav imetak – u šestoaprilskom bombardovanju 1941. nekoliko njegovih kuća u Knez Mihailovoj pretvoreno je u ruševine. Posle rata Milenković je radio kao vozač trolejbusa u GSP-u Beograd, a razočaran 1955. je izvršio samoubistvo.
Zbog saradnje sa fašističkom Nemačkom i organizovanja trke na Kalemegdanu uz učešće nemačkih firmi i vozača, bivši ministar saobraćaja Kraljevine Jugoslavije dr Velizar Janković posle rata je odležao tri godine u zatvoru u Sremskoj Mitrovici. Od događaja zbog kog je Janković robijao do danas na ovim prostorima nije održana više nijedna trka tog ranga. Zato 3. septembar 1939. nije značajan samo za auto-moto sport. Taj lepi nedeljni dan u Beogradu, kako piše na kraju knjige Nebojša Đorđević, bio je jedan od poslednjih trenutaka opuštanja pred katastrofu koja će uskoro zadesiti Evropu.
Uznemirili lavove, pa otišli na ćevape
Nesnosna huka metalnih nemani tokom prvog treninga, piše Đorđević, iznenadila je Beograđane. Uznemireni lavovi, tigrovi i slonovi iz zoo-vrta morali su da budu prebačeni u lagume ispod Tašmajdanskog parka. Nakon treninga nemački trkači su obišli redakciju dnevnog lista “Vreme”, a onda završili u Skadarliji – uz ćevape, šljivovicu i crno vino.
Izvor: Blic
http://www.blic.rs/reportaza.php?id=121839
