Šta je novo?
Od:
Filteri

Pešačke zone

90ih. Tad je bilo doba tih trznih centara na spratove, uz ulicne frontove. Nicali su kao pecurke - taj, Millenium u Knezu, onaj na Obilicevom vencu, ugao Lomine i Zelenog venca, Singidunum u Uzun Mirkovoj... i mnogo se ocekivalo od njih. Ali uglavnom su neslavno zavrsili.

Ali ovaj je ipak malo drugaciji i mozda srecniji jer ima otvorene spratove odnosno terase, koji mogu da budu jako primamljivi potencijalnim investitorima odnosno zakupcima. Pogotovu sad u vreme opste grabezi za kvadratima i nekretninama. Plus, relativno je pristupacan sa ulice i nalazi se na bas prometnom mestu, odmah je tu uz mase ljudi koji prolaze. Za razliku od ovih nekih drugih nabrojanih.

Ima tu potencijala za kafice, co working prostore, mozda neke kancelarije (turisticke agencije) kao i za postojece tipove lokala koji su mozda neglamurozni ali neophodni ljudima - kopirnice, menjacnice, apoteke, frizere...
 
Poslednja izmena:
Ja bih rekao da je on još iz osamdesetih, iz vremena Staklenca.
Tad je krenula manija sa TC-ima (odmah posle manije sa kioscima za hamburgere).
 
Обнова Сремске улице

Из неког разлога се опет нешто ради на фасади ове зграде:












При набрајању шта би још ваљало да се уради ваља уврстити по нагрђеној фасади - нарочито бројним климама - зграду лево на следеће две слике:






 
Sremska.jpg


Važno ćoše u moemu životu...

Soliter je bivša izdavačka kuća "Privredni pregled", Pričala mi je mati, da je ranija adresa bila drugde, na gornjem Dorćolu negde. Ona se tamo zaposlila sa svojih 16 godina, kao pomnoćna radnica u štampariji. Godinama je preduzeće štedelo i zaposleni od plata odvajaše za izgradnju nove zgrade sa modernom štamparijom. Ne znam koje godine je izgrađena ova zgrada na slici, tek majka je avanzovala u računovodstvo, odmah na prvom spratu. I samo ju je zid delio od štamparije, odakle je po ceo dan tutnjala 'rotacija'.

Kad sam bio baš maljenki, najviše sam voleo da me mama uvede kroz ta velika metalna dvokrilna vrata pravo u štampariju. I kad bi se ta vrata otvorila, ugledao bih te goleme, masne i crne mašine, koje su vitlale kao uragani, dok se sve treslo, a od gungule nisam mogao da čujem brkatog majstora u plavom mantilu isprskanom uljem i bojom... koji bi me tada za ruku vodio od mašine do mašine, gde bismo zastajali, a ja sav zaglušen i srećan... Danas bismo rekli - fasciniran!

Osim sopstvenih izdanja, štampali su oni svašta. Najviše pamtim vruć "Mikijev zabavnik", kojih onda ponesem po nekoliko komada, pa ih podelim ujutru drugarima u razredu, pre nego što stignu do kioska!

I to nije sve. Zapalo je da je otac radio na osmom spratu, a u vreme kada mene još nije bilo, priča kaže da se mladi novinar zaljubio u mladu štamparsku radnicu... Matori je bio glodur časopisa "Direktor", koji je zapravo bio analitički mesečnik namenjen, jelte, direktorima (danas: menadžer) širom SFRJ. Mnogo ređe sam se peo na osmi kod ćaleta, nego na prvi, kod keve. Na prvom bih rutinski dolazio do dodatnog džeparca - skoknuvši na trenutak iz gluvarenja u Knezu - da bih već posle 10 minuta mogao da uživam u aplauzima izgladnelog društva - pravo na pizzu i coca colu!

Treba reći da je i na onim višim, intelektualnim spratovima, bilo je zapaženih likova, koje sam registrovao kroz odrastanje: magija izdavačke kuće, vesela melanholija i dekadencija zrelog socijalizma, zidovi natopljeni nikotinskim isparenjima, jeftini alkoholi, mnogo humora i dnevog ludila.

Bila je portirnica u prizemlju i portir u nekakvoj uniformi i s utokom o pasu. Mene su, naravno, znali svi. I kada bih ušao u jedan od dva lifta (ne pamtim da je ikada jedan bio u kvaru - ili su ih noću popravljali?), svi bi se veselili mom prisustvu, pa bih se osećao važan, i mnogo veći nego što sam bio.

Preko puta ulice je bio "Mali Majestic", dnevni bar bez dnevog svetla za lokalne alkose, među kojima su prednjačili novinari iz PP.

Malo dalje, ka Albaniji, čuvena poslastičarnica sa najboljim kesten-pireom (sa šlagom) na svetu. A leti limunada i sladoled. Ah!

U prizemlju solitera, lokal u staklu je bio izdat čuvenoj prodavnici obuće 'Borovo'. Pogled na taj izlog bio je prilično depresivan, jerbo se ta obuća isticala ružnoćom sačinjenom od loših materijala. Jedini uvozni proizvod koji je remetio domaću ponudu, bile su čuvene šangajke, najneudobnije patike na svetu onog vremena. Da, jednom sam ih kupio, počele su jako da vonjaju posle nekoliko dana i svi u razredu su se smejali i sprdali s mojim prinovama.

shangajke S.jpg


Kada sam osamdesetih upisao filozofski i počeo da visim u centru, upoznao sam Tibora Tota, ikonu tog kraja i ondašnjeg grada. Stanovao je u Maršala Birjuzova, u potkrovlju - od mame Tereze (sa njenim jakim mađarskim akcentom i pogrešnim padežima) i tate Mirka (ćutljivog molera-alkoholičara) - po snalažljivosti preciznog mehaničara, iz ljubavi rok-džez bubnjara, a zbog solidarnosti sa ćaletom, molera. Lik zaslužuje poseban roman, ovde se ipak radi samo o ulici, staću.

I najzad, posle mnogo mnogo godina, kada su već svi gorepomenuti ljudi nestali, upoznam jednu Natašu, vrhunsku umetnicu u režimu gladovanja. Pošto sam se tada iz pečalbe bio vratio s nekom kintom, a želeći da uložim u nešto/nekog, da se nešto radi i stvara dakle, otvorim s dotičnom modni dizajn studio u zgradi pod skelama. I sve je počelo lepo i bilo je optimistično godinicu i nešto dana, kad nas je strefio onaj tzv. svetski finansijski kolaps iz 2008. Zatvorila se radnja, akteri se ponovo rasuli po svetu...

Ostaju samo uspomene i mikrovizure. Pre ove TC skalamerije, tu je bio parking.
 
Juce sam prosao Cika Ljubinom i bio razocaran sto nisu ni takli kocke. Medjutim, danas krecu da sredjuju. Radovi ce trajati do 22 jula
 
Brate mili, 20 godina od rekonstrukcije Kralja Milana... Meni sve to vremenski blizu, a tada sam upisivao srednju školu.
Plus oko te rekonstrukcije su visoki trotoari, minus uništavanje drvoreda.

Mada, ja sve nešto imam false memory problem: Čini mi se da su radovi bili sprovođeni u proleće, ne na leto... Sećam se kad je rekonstruisana podzemna samoposluga ispod Beograđanke i otvoren (tada) "Maxi", to je bio kraj juna 2002, sve mi se čini da je to bilo posle rekonstrukcije ulice.
 
Piccolo je napisao(la):
2002: 1 kilometar ulice (asfalt + trotoari + podzemne instalacije) završeno za 2 meseca, danas "najbolja i najbogatija vlast" ulaz u podzemni prolaz radi 5 meseci i još se hvali tim podvigom.
Kliknite za proširenje...
Uz malu digresiju, pricali su da su uradili sve podzemne instalacije ali je to bila laz, koja se saznala pre 4-5 godina kada je pukla vodovodna cev kod Beogradjanke pa su zvanicnici grada rekli da ne cudi jer cevi nisu menjane decenijama i da se zbog ustede nisu menjale vodovodne cevi 2002., zato je taj deo centra bio bez vode nekoliko dana. Tako da ne cudi super brza rekonstrukcija Kralja Milana.
 
Imamo sreće sto se neki pametan setio da vrati izgled te zgrade na cosku su sremskoj pošto je ostecena bila posle drugo svetskog rata . Šta je sa ostalim fasadama u cika ljubinoj ulici? Postoji li neki plan za sređivanje?
 
Morate se prijaviti ili registrovati da odgovorite ovde.
Vrh