Ovo nije direktno vezano za tekući razgovor, ali sam davno želeo da vrlo kratko napišem nešto o teoriji koja stoji iza hijerarhije primarnih vrednosti kad su u pitanju zelene površine u velegradu.
Šta je osnovni smisao parka u gradu? Da makar i u minimalnoj meri poništi deo neprirodnosti i neoptimalnosti veštački stvorene životne sredine koju predstavlja svaki grad. Mi evolucijom NISMO uobličeni za takvu sredinu. Parkovi donekle ubijaju ovu ekstremnu neravnotežu, jer bez njih upravo onaj prirodni ambijent za koji smo stvoreni ne bi postojao UOPŠTE. Ovo silovanje naše sopstvene prirode ima dalekosežne psihološke i civilizacijske posledice, da ne spominjem sad i razne daleko elementarnije koristi.
U tom smislu sada možemo vrednovati parkove i druge zelene površine po jednom za njih bazičnom kriterijumu: u kojoj meri određena zelena površina u gradu ispunjava osnovni razlog zbog koga one UOPŠTE postoje?
Ili malo opširnije rečeno, u kojom meri određena zelena površina doprinosi makar minimalnom, simboličkom vraćanju ove ravnoteže, tj za koliko nas pomera ka našoj optimalnoj prirodnoj sredini kojoj smo biološki i psihološki prilagođeni. Iako smo mi veoma adaptabilni, ta prilagodljivost se ne može beskonačno razvući bez ozbiljnih posledica. Naravno da ne želimo da se grad pretvori u Afričku savanu, ali ovaj kriterijum za velegrad ipak jeste dobar kao mera trenda koji polazi od sasvim suprotnog ekstrema, koji za razliku od savane u modernom gradu nažalost JESTE ostvaren, tj da prirode nema UOPŠTE. On, polazeći od kompletnog nedostaka prirode ide u poželjnom smeru, pa je ZATO kao mera uspeha zelene površine savršeno primenljiv.
Dakle, po kriterijumu osnovnog razloga postojanja najvredniji parkovi su oni koji maksimalno simuliraju nedostajuću prirodu (naravno, do mere koja je u gradu bezbedna i ima smisla). Pa je ovo hijerahija vrednosti za parkove (ovde ne računam izdvojena izletišta velike površine ili rezervate prirode, već samo uređene zelene površine u gustom gradskom tkivu):
1. Bogato i ODRŽAVANO zelenilo bez posebno određenih staza od veštačkog materjala i površina gde je kretanje zabranjeno.
2. Klasični parkovi sa obaveznim kretanjem po stazama, gde je zelenilo nedostupno.
3. Ostalo manje gradsko zelenilo oko zgrada i uz ulice, koje više funkcioniše kao zona odvajanja, marker prostora, simbol ili estetski akcenat.
Kad je ova primarna funkcija i posledično vrednovanje parkova sasvim jasno, možemo dodati i druge kriterijume. Tj. parkovi mogu zadovoljavati i druge potrebe građana. Recimo da budu posebno uređeni prostor za fizičke vežbe, za rekreaciju, za zabavu, posebno uređeno igralište za decu, izložbeni ili koncetrni prostor, itd. Međutim ovde je veoma važno shvatiti da su sve to ipak samo DODATNE i manje važne funkcije parka. Ako ne ugrožavaju njegovu osnovnu funkciju (značajnije pomeranje ka izgubljenom, prirodnijem i zelenijem životnom ambijentu), ili ako u blizini ima drugih parkova gde tih dodataka ima u manjoj i pristojnijoj meri, onda u redu, dodaci mogu da postoje. Ali u suprotnom ne bi trebali. Time se gubi zeleni park, a dobija nešto drugo što on nije.
To je osnovna poruka za koju mislim da je važno imati je na umu. Zeleni park i razne druge vrste parkova nisu isto (zabavni, rekreativni, edukativni...). Dobijenjem jednog, gubi se drugo. Ne treba podleći populističkim politikama koji idu samo na ono masa trenutno vidi i smatra vrednim.
