Мајстори „коцкари” – занатлије у изумирању
Постављање гранитних коцки у Грочанској чаршији приводи се крају, а посао обавља осмочлана екипа заљубљеника у овај занат. – Због тежине посла све је мање заинтересованих, па се у Грађевинској школи у последњих десет година није уписао ниједан ученик за овај смер
При крају је уређење Грочанске чаршије. Постављене су и последње коцке у обновљеној калдрми и очекује се да ће ускоро бити завршени и сви фини радови како би чаршија, после неколико месеци обнове, поново синула. Дане на уређењу ове улице провели су мајстори „коцкари”. Овим занатом постављања коцки у последње време бави се све мање мајстора. У Грађевинској школи у Београду која једина школује тај кадар, већ десет година није уписан ниједан ученик за звање такозваног подополагача, а и „Београд пут” има само једног јединог школованог мајстора који се бави овим послом.
Срећа је да још има ентузијаста којима је посао уклапања коцки не само занимање, већ и љубав. Међу њима је осмочлана екипа која од априла враћа изглед Грочанској чаршији. Овај тим заљубљеника чине момци из Краљева, Владичиног Хана и Новог Брда. Многи од њих су пореклом са Косова и Метохије.
Посао није лак, што је изгледа и разлог зашто је све мање заинтересованих. Углавном се ради у клечећем ставу. Од мокрог песка и дугог чучања, страдају колена, а од погрбљеног положаја боле и кичма и ноге.
– Можда је теже психички него физички. Ниједна коцка није истих димензија, разликују се у величини чак и по неколико центиметара, а морају да се уклапају тако да на крају завршеног посла све изгледа складно и ниједна не штрчи – објашњава Срећко Симић, двадесетшестогодишњи мајстор и подизвођач радова.
Пре слагања коцки потребно је урадити припрему терена, због чега посао и траје дуже.
– Прво се насипа груби туцаник, а преко њега ситнији. Онда се све то фино „испегла” ваљком и тек преко тога се поставља песак који мора да буде што чвршћи да би временом коцке налегле. Оне се постављају уз помоћ дрвених модли. Пошто све иде споро, „пројектовао” сам металну конструкцију која нам је олакшала и убрзала рад. Јер, коцка се поставља традиционално полукружно пошто се тако осигурава чврстина подлоге – каже Симић.
Ова врста подлоге је, како кажу саобраћајни стручњаци, „вечна”. Трпи екстремне температуре и терет, па и дан-данас у престоници још има веома прометних улица које су покривене коцком.
Посао је доста захтеван и пипав. За дан се дрвеним шаблоном може поставити само тридесетак квадрата, а овим металним мајстори су успели да постигну и својеврстан рекорд – гранитним коцкама за један дан попунили су 85 квадрата.
Срећко Симић се постављањем коцке бави од 17. године.
– Завршио сам Саобраћајну школу, али никад ништа нисам радио у тој струци. Отац се годинама бавио постављањем коцке. У почетку сам хтео само да му помажем, али мало-помало, усавршавао сам се и заволео ово што радим. Од оца сам научио да будем коректан, тачан, да поштујем рокове и, што је најбитније, да будем поштен. Волим да се осврнем када завршим и погледам оно што сам урадио. Тада сам испуњен јер знам да је иза мене остало дело – прича Срећко.
Мајсторску екипу осим Срећка, његовог оца Светозара и брата од стрица Веселинка чине Чедомир Зувић, Миљан Стојановић, Зоран Ђекић, Саша Батаков и Миодраг Перић.
Један од најтежих послова који је овај „коцкарски” тим урадио јесте изградња потпорног зида у Ћуприји, код моста на Морави. Ту су урадили око 4.000 квадрата, а плоче које су постављали биле су тешке и по 60 килограма.
