Šta je novo?

Obeležja Srbije (Grb, zastava, himna...)

Из неког разлога, ми "страдање" кмета у феудално време расматрамо као да је нас неко ухватио и направио кметовима па онда ми нешто страдамо и равнамо социјалну неправду. Заборављамо дух времена, услове у којима сви живе и обавезе које носе.
На пример феудалац је морао у рат чим виши чин то захтева, или му се учини да га сусед притиска за земљу. Кмет није морао да гине, његово је било да ради и да даје део феудалцу на чијој земљи живи. За друго не зна, не пати од идеја слободе, са другим језицима (народима) не може да се споразуме.

И да, застава јесте у Хиландару.
Ovo jednostavno nije tačno, seljaci su redovno išli u ratovanje. Kad kažeš feudalac išao u rat - to ne znači da je išao samo on ili ona, nego i njihovi kmetovi takođe.
 
Мени се чини да си помешао поднебље и историјски период. Ја говорим о средњевековној Србији. И то је тачно без остатака.
 
GPT kaže:

Kmetovi u ratovima.

Default (GPT-3.5)
ChatGPT
U srednjem veku, uloga kmetova u ratovima često je bila ograničena i raznovrsna. Većina kmetova nije imala formalno vojničko obučavanje i opremu, pa su često bili angažovani kao pomoćna radna snaga ili laka pešadija u vojnim kampanjama. Njihova prisutnost mogla je pomoći povećanju broja vojnika u vojsci, ali su obično imali ograničenu vojnu vrednost u poređenju sa iskusnim vojnicima.

Kmetovi su takođe mogli biti angažovani za logističke zadatke kao što su prenošenje opreme, izgradnja utvrđenja ili kopanje rovova. Njihova uloga bila je često teška i opasna, a mnogi su često bili izloženi riziku i lošim uslovima.

Važno je napomenuti da se uloga kmetova u ratovima razlikovala od regiona do regiona i vremenskog perioda, tako da nije postojao jedinstveni obrazac ili pravilo koje bi se primenjivalo na sve slučajeve.
 
Шта бисмо ми Срби ономад, без Немаца и Каталонаца... Ал` имадосмо и тешку коњицу добру.
 
Управо тако. Део своје обучене војске која пада на плећа феудалца и плаћеника. За то време Турци су у истој количини имали само своју војску плус још толико раје која је била за измиривање непријатеља. Што би рекао Макијавели, свако ко се ослања на плаћеничку војску има мало шансе за успех. Плаћеници увек подвуку реп у одсудном тренутку.

А "пријатељство" са Каталонцима нам је дало неколико векова пљачке Хиландара и одвођења монаштва у ропство.
 
Да, ал` ти су држали Турке на дистанци, били су практично непобедиви, дивљаци, нажалост помало и превелики...
 

Згражавам се од Викепедије, а од вештачке интелигенције имам дизентерију. Овај одговор на најшири могући и ка конкретном случају нема везе.

У време средњег века, индустрија и рударство па одатле и металургија нису били развије да могу у великој количини да дају неопходан челик за израду оружија. Отуда сама опрема за ратовање је била врло скупа, ергономски неуодоба. па је обука захтева ла да се живот посвети том "занату". Сељак или ратник су дијемтерлане катеогије и свака је била дизмензионисана спрам потреба.

Ратника је било мало, јер није било толико новца да може да се опреми и издржава огромна војска.
Сељака је било много јер је требало примитивним средствима обрати зељму и извести летину како би се обезбедила репродукција за следећу годину, а вишак искористио за сопствену исхрану као и платио порез феудалцу на чијој зељми се вршила производња. Она тврдња коју је написао јовановм, да су жене феудалци ишле у рат је за средњевековну Србију смехотворна. Жене нису носиле оружије у Србији (али се јесу бавиле политиком) што је било неуобичајено за Европу тог доба.

И још једна ствар везано за српску Државу а везано за Душанов закон. Његов цивилизацијски значај је што је у време у коме је настао, био најпрогресивнији такве врсте, јер се закон односио на СВЕ. у том смислу не само на властелу већ и на кметове. Тј преступ се увек кажњавао без обзира ко га је начинио. Није било амнестије зато што си вишег социјалног сталежа. Тако нешто у Европпи долази много касније.
 
Наравно да су знали ком народу припадају, нација је већ модеран конструкт.
Naravno, slažemo se. Nego to posmatranje kroz savremenu prizmu i mogu da razumem. Ono što mi je komično bilo, još kao studentu, jeste kako je marksistička istoriografija težila da intepretira kroz svoju neku prizmu sve događaje kroz istoriju, poput one Maškinove knjige o istoriji Rima, kada dve strane govori o Lenjinovoj i Marksovoj intepretaciji Spartakovog ustanka i slične gluposti.
 
1000009685.jpg

Шта рећи..
 
Пријавити комуналној милицији, они су надлежни. Прекршено је више законских одредби.
 
Te teze o srednjovekovnim modernim nacijama su takođe sasvim novovekovna baljezgarija. U našem slučaju, najčešće imaju obličje zloupotrebe i superširokog tumačenja lika i dela Sv. Save Srpskog.

Nažalost, nivo opšteg obrazovanja iz povesne oblasti - i kod obrazovanih - tome pogoduje. Sećam se dečji neukih argumenata u prilog teze da je Evgenije Savojski bio 'okupator', a čovek u Beogradu imao ulicu do rata, a i Njegoš ga opevao u Gorskom vijencu. Pomešan 17. i 20. vek, a šta ćemo tek sa ranijim vekovima...


Нација, по дефиницији, је група људи која дели порекло, историју, културу, језик и неретко земљу (иако не нужно - нпр. Јевреји). Нације су увек постојале и кроз већи део историје се сводиле на крвно порекло. Стога су биле још тврђе и затвореније него сада, сав национализам је био етнонационализам. То се види у многим историјским делима, епским песмама и слично. Па Илијада од пре три хиљаде година почиње као

"Гнев ми богињо певај,
Ахила Пелеју сина
Штоно Грке у стотине ували јада"

Рећи да Грци у то време нису били народ са својим дељеним пореклом, историјом, културом, језиком итд. је просто, фактички нетачно. Што ће рећи, имали су нацију и идентификовали су се са њом, она је само природни наставак племена. Исто је то важило и за Србе, бар колико знамо на основу историјских података, епских песама и сл. То да ли су људи имали оданост својој класи или граду у коме су или регији само по себи није толико важно докле год су се препознавали као иста нација.

Тачно је да то нису биле модерне нације али то не значи да нису биле уопште нације. Саму модерну нацију управо карактерише лабављење тог идентитета и промена да се национална припадност своди на лични осећај и боравак у земљи а не на крвну лозу. Код неких народа (као нпр. Јапанаца и донекле ортодоксних Јевреја) то је и даље остало тако и никад нећеш бити прихваћен као део њихове нације без крвног порекла како год се ти осећао и где год живео или се родио.

Дакле било је више српских држава кроз историју и оне су настајале и нестајале, чак и без икаквог континуитета. Са друге стране српска нација има континуитет од бар миленијум и по и управо на основу тог континуитета именује своје државе кад год се историјске околности поклопе да може да их формира.
 
Kakav je stav o odnosu pojmova srpski i srbijanski? Mene strašno iritira kada pročitam (uglavnom u regionalnim medijim) srbijanski teniser/predsednik/....
 
Нација, по дефиницији, је група људи која дели порекло, историју, културу, језик и неретко земљу (иако не нужно - нпр. Јевреји). Нације су увек постојале и кроз већи део историје се сводиле на крвно порекло. Стога су биле још тврђе и затвореније него сада, сав национализам је био етнонационализам. То се види у многим историјским делима, епским песмама и слично. Па Илијада од пре три хиљаде година почиње као
И тој дефиницији има од све силе 300 година као и нечему на што се односи појам нација.
То о чему ти пишеш се зове народ.
Нација се најбоље описује америчком нацијом, дакле много разних народа, који се врло разликују између себе живе у једној географској творевини стају под исту заставу и јединствену власт. Нација се такође окупља око неке идеје (најчешће је то комерцијални интерес).

Народ је скупина људи који користе исти језик, који може, због разних историјских чинилаца да буде подељен на дијалкте. Па ипак, деле исту култтуру, и наравно крвне везе. Отуда и назив народ (народило се).

Култура (од речи култ) је карактеристична за народ и крајње магловита у случају нације, јер у случају народа је у питању метафизички корен који добија свој материјални (или нематеријални изражај), док је код нације култура заправо сурогат очишћен од метафизике и носи искључиво материјални карактер
 
Kakav je stav o odnosu pojmova srpski i srbijanski? Mene strašno iritira kada pročitam (uglavnom u regionalnim medijim) srbijanski teniser/predsednik/....

Израз србијански се раније користио међу Србима, рецимо говори се и дан данас “обала Дрине са србијанске стране”, користио се израз и у народним песмама Свилен конац, па она “по томе се знају србијанци”, била је и она фабрика Србијанка Ваљево итд

међутим муслимани из федерације и Хрвати користе то намерно у неком пежоративном смислу, мрско им да изговоре и напишу српски или из било ког разлога рођеног због патолошке мржње према свему што је српско што миже свако да уочи читсјући њихове текстове, а поготово морбидне коментаре читалаца на порталима типа - Klix.ba, Index.hr…

при чему би посебно издвојио тај сарајевски “Klix.ba”, ко није читао не би могао ни у најцрњим сновима да замисли какве болесне коментаре тзв редакција тог портала дозвољава и пушта у јавност испод сваког текста о било чему и вези са Србијом и Србима, морбидно и болесно су мале речи да би описале тај ниво мржње, на пример испод текста о неком небитном догађају у Србији испод иде коментар отприлике “треба побити све Србе, а посебно српску дјецу, понављам посебно српску дјецу…” и слично и то ладно све иде у јавност, док новинари посебно потпаљују тенденциозним насловима и то је њихов најчитанији портал, а не неки тамо споредни екстремистички,
али да не дужим сад о томе,

па су тако људи у Србији почели да се вређају због тог израза, по мени без разлога, тај израз ми се некако допада,
не треба уопште обраћати пажњу на те “реГионалне” медије и њихову јавност.
 
И тој дефиницији има од све силе 300 година као и нечему на што се односи појам нација.
То о чему ти пишеш се зове народ.
Нација се најбоље описује америчком нацијом, дакле много разних народа, који се врло разликују између себе живе у једној географској творевини стају под исту заставу и јединствену власт. Нација се такође окупља око неке идеје (најчешће је то комерцијални интерес).

Народ је скупина људи који користе исти језик, који може, због разних историјских чинилаца да буде подељен на дијалкте. Па ипак, деле исту култтуру, и наравно крвне везе. Отуда и назив народ (народило се).

Култура (од речи култ) је карактеристична за народ и крајње магловита у случају нације, јер у случају народа је у питању метафизички корен који добија свој материјални (или нематеријални изражај), док је код нације култура заправо сурогат очишћен од метафизике и носи искључиво материјални карактер
Нација није држава, колико год се њени поборници трудили да је тако легитмизују. Да јесте, термин држава-нација (nation state) би био плеоназам.

Национална припадност није исто што и држављанство, да јесте концепт "националне мањине" би био бесмислен. У последњих пар векова, концепт "модерне" нације се и одликује тим америчким инсистирањем на мултиетничкој нацији али ни она није везана нужно за један државни апарат, то се најбоље види у тренуцима цепања држава када обе стране себе сматрају истом националношћу чак и када су у различитим државама.

Нација је од доба Цицерона коришћена да дефинише групу људи заједничког порекла, посебно у контексту заједничке домовине и рода. Стога јесте јако сродна српском концепту народа па и долази до максималног преклапања и коришћења тог термина као синонима (народно позориште, национални стадион). Једино што се кроз историју термин "нације" искристалисао да наглаваша политичку компоненту удруживања и остваривања аутономије што не мора да буде случај са народом.

У последњих неколико деценија се ти појмови намерно блате и мешају из политичких и идеолошких разлога, па тако и долазимо до објективно неистините пропаганде како је актуелни државни апарат Србије старији од 200 година, како је црногорска нација постојала у средњем веку јер је постојала држава која се звала Зета, како је концепт нације / народа модеран изум и није постојао кроз историју итд. итд.
 
Нација није држава, колико год се њени поборници трудили да је тако легитмизују. Да јесте, термин држава-нација (nation state) би био плеоназам.
Нација није држава, али нација има државу.

Национална припадност није исто што и држављанство, да јесте концепт "националне мањине" би био бесмислен.
Као и увек, збрка у појмовима и нејасноћа њиховог коришћења доводе до многих заблуда и нажалост анимозитета. Национална мањина би у српском језику било боље да се зове етничка мањина, дакле припадници другог народа који се идентификују као део једне велике нација а имају држављанство земље у којој живе. Нацинална при том може да буде када припадници те етничке мањине имају своју нациналну државу (Мађари, Албанци). По мени, таадва термина би требало законски раздвојити, и у случају да етничка група има националну државу, смањити улагање у њихову самосвест. За оне који немају свју државу, можемо да причамо како им треба чувати идентитет.

У последњих пар векова, концепт "модерне" нације се и одликује тим америчким инсистирањем на мултиетничкој нацији али ни она није везана нужно за један државни апарат, то се најбоље види у тренуцима цепања држава када обе стране себе сматрају истом националношћу чак и када су у различитим државама.
Ако си као пример имао у виду обе Кореје или Тајван и Кина, онда треба водити рачуна о преводу. Јер ми глупаво амерички "nation" преводимо као нација, а прикладиније је да буде народ.
Нација је од доба Цицерона коришћена да дефинише групу људи заједничког порекла, посебно у контексту заједничке домовине и рода. Стога јесте јако сродна српском концепту народа па и долази до максималног преклапања и коришћења тог термина као синонима (народно позориште, национални стадион). Једино што се кроз историју термин "нације" искристалисао да наглаваша политичку компоненту удруживања и остваривања аутономије што не мора да буде случај са народом.
Ако за основу узмемо некакве речнике, видећемо да рецимо Енглези (Оксфордски, Кембриџки речници) различито схватају тај појам од нас (Вујаклија) и од Руса (Ожегов). Индикативно је са друге стране како се код нас Вујаклија обнавља, да све више термина се немушто преводи, и да све више личи на западни варијанту. На пример Вујаклија из 70их и из 2000их. Дакле, Нација и Народ није синоним иако многи погрешно прихватају да јесте.

У последњих неколико деценија се ти појмови намерно блате и мешају из политичких и идеолошких разлога, па тако и долазимо до објективно неистините пропаганде како је актуелни државни апарат Србије старији од 200 година, како је црногорска нација постојала у средњем веку јер је постојала држава која се звала Зета, како је концепт нације / народа модеран изум и није постојао кроз историју итд. итд.
Као што написах горе, случајно или намерно, код нас долази до смештаја тежишта и прихватања западне тачке гледишта. Моје становиште је да се то ради више због нестручности преводиоца и приређивача, али генерално има и "виших циљева" који желе да нас усисају у западну орбиту и опет на знам колико свесно, а колико због глупаве жеље да се не разликујемо. Ја то не могу да схватим у 21ом веку. Ако је средином 19ог било потребно отргнути се од оријенталног менталитета, то у 21ом, после свих чуда које смо пребацили преко главе још увек покушавати да се изједначимо или достигнемо запад, је врло детињасто и глупо.
 
Vrh