Aha, i imaces galopiranja( ne hodanje) od pre zore do posle ponoci uz vristanje, neartikulisane zvukove, decu koju roditelji ne znaju ili sta vec da umire pa ih izvedu na terasu, pa onda svi ostali moraju da se zatvaraju jer je zaista mucno za slusati, umesto da oni jedni imaju obzira i postede komsije pa oni zatvore vrata dok se dete ne umiri, jer kolektiv je, nismo jedini i nismo najvazniji na svetu i niko nije duzan da trpi moje, tvoje, njegovo dete. Nije duzan. Nego, taman posla da izvedu decu napolje da se izigraju, izmore, ali da, treba ostaviti mobilni na pola sata, lakse je slusati i gledati kako jurca po stanu, lupa, lomi... e da, imaces onda pse koji kukaju, cvile, laju jer su na zalost jadni ostavljeni sami po ceo dan. Ni to nije duzan niko da trpi, to je moj, tvoj pas, i on je moja briga a ne briga svih stanara. Pa smece koje divne nasminkane komsinice ali i komsije bacaju ispred ulaznih vrata zgrade, da ulaznih vrata,
jer im je tesko da prosetaju par koraka nize i bace u kontejner, pikavce koje bacaju preko terase umesto u pepeljaru, iskoristene maramice koje bacaju po garazi ili na kantu od Jupola umesto da ponesu i bace u smece u stan ili 3 koraka dalje u kutiju predvidjenu za to... i sl... Jako fali civilizovanog ponasanja, bas jako. Postovanja, kulture, stida, srama i kucnog vaspitanja. I to onog osnovnog, nista posebno. Npr, ulazis u zgradu, lift sretnete komsiju, slobodno recite: "dobar dan komsija", kad izlazis kazes: "dovidjenja komso, lep dan Vam zelim" , cuvas okolinu i svoj dom koji pocinje kod rampe i ide preko hodnika, garaze i skroz do terase. Sve je to nase. Lift unakazise. A ljudi ga zastitili da bi sutra nama bio lep, ne njima. Vidimo vec sad da ce ga isarati cim se skine stirodur. Jer Boze moj, moraju imena luda da se nalaze svuda. Bas svuda. Razocarani smo kolicinom bahatosti, nevaspitanja, samozivosti...steta. odrasli u mnogo vecem bloku zgrada, ali se znao red, i postojala je uvek osnovna kultura. I tamo je bilo od bebe do penzionera, od macke, papagaja, pasa...ali, znali smo da neko zivi ispod, iznad i pored nas. I zaista nam to nije predstavljalo problem, jer smo isli napolje i kao mali i kao odrasli sa svojom decom. Prve komsije a i oni dalje su nam bili u kuci vise nego rod rodjeni, nekako smo bili kao jedna porodica. Znam da toga ovde biti nece, ali molim vas bar osnovno. Ostaje da vreme ucini svoje. Ili cemo se popraviti ili cemo potonuti jos nize. Sve je do nas. Sve. Svako dobro vam zelim.